Велики јунак – мали Гаврило.

Необична је прича о најмлађем учеснику балканских ратова Гаврилу Кићевићу из Крагујевца. Овај деветогодишњак, син јединац војног лица, добровољно је кренуо с војском напустивши топлину дома, окружење и пажњу седморо сестара. Прикључио се српској армији и у истој јединици са својим оцем, међу трећепозивцима, био распоређен у околини ослобођене Косовске Митровице. Ту је, у непријатељски расположеном албанском окружењу, начинио и по војску значајан подвиг, због чега је произведен у каплара. Игром судбине, балкански ратови биће једини оружани конфликт у коме ће учествовати, иако у неборбеној улози. Дечак ратник, иако нешто старији, није војевао у Првом светском рату, који је убрзо наступио. У зрелим годинама дочекао је и Други светски рат, али су га оружани обрачуни и овога пута мимоишли. Војне игре из раног детињства у младалачком узрасту је заменио браком, породицом и послом. Водио је миран, пристојан и породичан живот. Његов, хвале достојан ратни подвиг, брзо је заборављен. Неприметно је напустио овај свет у 82. години.

Гаврило Кићевић је рођен у срцу Краљевине Србије, у некадашњој Милошевој престоници, у Крагујевцу. У дому војног капетана Михаила (Мијајла) Кићевића и супруге му, 36-годишње Милеве 28. априла 1903. године рођено је шесто дете, мушки јединац и наследник Гаврило. У тренутку избијања Првог балканског рата, октобра 1912. године, Гаврило је био ученик четвртог разреда основне школе. Мали Гаврило с пуном пажњом је слушао разговоре укућана који су додатно развијали у њему елан за придружење ратницима. Гаврилов отац се припремао за полазак у рат, и у таквим околностима решио је и дечак да напусти дом и упути се на фронт. Забринутим укућанима дечкић је оставио поруку: Ја одох да се бијем с Турцима. Вратићу се кад рат буде готов. Љуби вас Гавра.

Заједно са оцем распоређен је у прву чету првог батаљона трећег позива Шумадијске дивизије. Мали Гавро се брзо адаптирао на строг и дисциплинован војнички живот. Са колегама у униформи, ујутру се на звук војничке трубе будио, одлазио на оближњи извор за хигијенске потребе, чистио пушку и пребројавао фишеклије. На списку прозивника био је забележен под бројем 234. Од почетка мобилизације септембра месеца па све до 10. октобра 1912. године, збориште првог батаљона 11. пешадијског пука трећег позива било је у Великој Плани, одакле је по добијеном наређењу кренуо ка свом пуку у Крагујевац, а одатле за Крушевац, Прокупље, Преполац, ослобођену Приштину и напослетку Косовску Митровицу. У близини Звечана батаљон је био распоређен око манастира Свете Богородице у селу Соколици и око села Бољетина, чувеног упоришта тадашњег албанског првака и зулумћара Исе Бољетинија. Задатак батаљона је био да одржава поредак у тим недавно ослобођеним крајевима. То је била и ратна стаза малог Гавра.

Осим одржавања јавног реда и мира, батаљон је добио задатак да открије скровишта муниције и оружја локалних Албанаца, за шта је остављен период од 1. јануара до 12. јуна 1913. године. Капетан прве класе Јанко Вукићевић окупио је своје војнике и пренео им наређење. Иако спречен да доживи ватрено крштење на бојном пољу, мали Гаврило је самоспознао да се јунаштво и патриотско дело могу учинити и у позадини где га је довео прст судбине. Све дотадашње предузете потраге за непријатељским складиштем оружја нису уродиле плодом.

А онда је малом четнику, протагонисти ове ратне приче, пошло за руком да на волшебан начин, надмудривши албанске вршњаке, открије локацију подземне пећине подно Звечана, препуне наоружања које су скривали Арнаути из тих крајева. Невероватан успех постигнут захваљујући проницљивости и довитљивости шумадијског дечака није остао незапажен и неодужен. Препознајући значај Гавриловог чина за саму јединицу, али и шире војне и националне интересе, капетан Јанко је решио да се примерено захвали свом најмлађем саборцу. Само неколико дана после изненадног Гавриловог подвига, трубач је позвао војнике у збор и пред постројене трећепозивце изашао је капетан Јанко, који им се обратио, преносећи радосну вест о унапређењу заједничког миљеника и јунака: „Војници”, рекао је он. „Одликовао сам малог Гавру Кићевића капларским чином за подизање високог морала код војника и за неоцењиве заслуге на прикупљању непријатељског оружја.” Убрзо је најмлађем учеснику балканских ратова издато и уручено и официјелно уверење о учешћу у рату и унапређењу. Оно гласи: „Овим се издаје уверење да је Гаврило Кићевић провео на војној дужности за време рата као ђак и добровољни обвезник од 1. априла до 17. августа 1913. године, у 1. чети, 1. батаљону, 11. пешадијског пука, трећег позива. Наредбом команданта 1. батаљона број 9, од 29. јуна 1913. године, произведен је у чин каплара.”

Милош М. Дамјановић, Косовска Митровица