Шта све може задруга

Зрењанин – Може ли се зауставити пропадање села? До сада се о том питању годинама само расправљало, али се у последње време предузимају и неки конкретни кораци. Село првенствено пропада зато што из њега одлазе млади људи – раније су се селили у градове да би нашли посао, а данас у иностранство. Одлазак из руралних средина поспешивало је и пропадање мањих газдинстава која су масовно гутали новопечени бизнисмени. Држава сада подстиче оснивање задруга, не би ли оне окупиле ситна газдинства која би удружена могла да опстану и тиме се омогућио опстанак на селу ширег круга млађих људи.

У Зрењанину се недавно разговарало баш о спасавању села у светлу оживљавања задруга које су некада, како је речено, уз школу, цркву и фудбалски клуб, биле главна обележја наших сеоских насеља и носилац њиховог економског развоја. Сада су оне у сумњивим власничким трансформацијама углавном пропале, а њихова су места заузела поједина приватна предузећа чији се власници у селима и не знају.

Мали пољопривредни произвођачи су нестајали, а млади су почели масовно да одлазе са села.

Никола Божовић, новинар који је с ратарима провео цео радни век, указао је да некадашње задруге у Србији потражују чак 220.000 хектара земље, што је на волшебан начин нестала у транзицији. Илуструјући стање с одливом становништва са села, навео је пример да се у првом разреду основне школе у општини Сечањ сада школује 105 првака, а пре три деценије их је било седам пута више. Дакле, са гашењем земљорадничких задруга посао су изгубила ситнија газдинства која су кроз кооперантске односе са њима сарађивале.

Поред реанимације задруга на другачијим основама, за шта се залаже држава, у средњем Банату се оснивају и приватне задруге које окупљају баш кооперанте из свог окружења и тако стварају услове да се одрже и поседници мањих имања.

На поменутом скупу у Зрењанину говорио је и Нандор Вереш, директор породичне Земљорадничке задруге „Агросој” из Неузине у општини Сечањ. Они обрађују око хиљаду хектара ораница и уназад неколико година „Агросој” стално бележи раст промета и са 300 коопераната ближи се врхунцу ове фазе свог 13 година дугог постојања.

– У наредних седам година намеравамо да системима за наводњавање обухватимо 150 хектара, па смо инвестирали у два бунара и настављамо у том правцу. На приближно петини поменуте површине гајићемо воће (конзумну вишњу, дуњу, шљиву, трешњу), а на осталом земљишту поврће. Вишњу смо већ посадили на четири хектара, а у 2019. планирамо да јој наменимо још 12 хектара. Као део дугорочног плана, прошле године изградили смо складиште капацитета 4.000 тона, а ове године скоро трећину тог простора модификоваћемо у хладњачу – објашњава млади директор Вереш, који је дипломирао на Факултету организационих наука на смеру за менаџере, своју процену да се и у пољопривреди ваља окренути економији, то јест тржишту.

Са измењеним условима рачунају да ће воће и поврће моћи да продају када га на тржишту има најмање. Такође, развијаће се и у правцу прераде и паковања производа.

– Желимо да и наше мање кооперанте убедимо да се преоријентишу на производњу поврћа и воћа. Не у пластеницима већ на отвореном и под системима за наводњавање. То тражи више људског рада, али то је нешто за шта капацитете поседује скоро свака породица на селу. Много је вредних људи, само им треба понудити правац којим ће моћи сигурно да крену, знајући да њихови напори неће бити узалуд. Треба да искористимо чињеницу да свет тражи здраву храну и на нама је да ту шансу искористимо. Потребна су нам нова знања, прерада производа, логистика, маркетинг. У прелазном периоду у то се морају укључити и месне заједнице, општине, пољопривредно стручне службе – каже Нандор Вереш, који сматра да би таква пракса задржала младе људе на селу.

Он закључује да људима треба омогућити да на делу виде какве им се шансе предлажу. „Оно што смо постигли у ратарству покушаћемо да поновимо у повртарству и воћарству. На пољопривредницима је да произведу, а ми ћемо решити све остало – вели Нандор Вереш, менаџер у пољопривреди.