Возећи госпођицу Дејзи

Добитник Оскара за најбољи филм – „Зелена књига“ Питера Фарелија („Green Book”) вечерас је (19 часова) у Сава центру пред публиком. Фест је, дакле, и актуелан и правовремен.

Пред гледаоцима је симпатичан филм. Нешто попут одраза у огледалу Бересфордовог „Возећи госпођицу Дејзи”, само на фарелијевски начин. Возач је сада Виго Мортенсен, а „госпођица Дејзи” би био изврстан афроамерички глумац Махершала Али (Оскар за најбољу споредну улогу) у улози врсног пијанисте Дона Шерлија. Мортенсен као италоамерички избацивач из њујоршких клубова, необразовани али и довитљиви Тони Велелонга звани Лип и Али као даровити и цењени црни музичар Дон Шерли, спојени су случајем и крећу на турнеју по концертним дворанама широм америчког Југа. Креће тако још једна романтизована америчка прича на тему могућег споја „абоноса и слоноваче”, када се има у виду да су сви пре свега људи, па тек онда евентуално и припадници неке од људских раса.

Међутим, није то баш тако било лако објаснити америчком Југу тих шездесетих година прошлог века када се и одвија радња овог филма. Дакле, у тренутку врхунаца расне сегрегације у послератној Америци. То и јесте најбитнији контекст и ове америчке филмске приче која је као још увек болна, нажалост, и још увек и актуелна тема у америчком друштву, са лакоћом дирнула чланове Америчке академије за филм који су у великој већини „Зелену књигу” и прогласили најбољим филмом. Питер Фарели се вешто поиграва са стереотипима и предрасудама, за шта је имао чврсто упориште у самом сценарију Ника Велелонге и Брајана Хејса Карија, који су и освојили и Оскара за најбољи оригинални сценарио, написан иначе према истинитој причи. И да не откривам више, филм ћете вечерас гледати.

Синоћ је на 47. Фесту приказан и вишеструки добитник „европских оскара” – награда ЕФА Европске академије за филм, нажалост не и добитник Оскара за који је био номинован у категорији најбољег страног филма. Реч је о пољском црно-белом филму „Хладни рат“ Павела Павликовског (добитник Оскара за филм „Ида“), горко-слаткој љубавној причи која се готово судбински плете око неусклађеног пара у страсној и стресној вези. Ово је истовремено и романтичан и реалистички филм о деструктивној моћи ероса, чија се драмска радња одвија у периоду од 1949. до 1960. године, дакле у време када је Пољска била иза оне хладноратовске „гвоздене завесе”.

Главни јунаци ове меланхоличне и елегантно стилски изведене саге су пијаниста Виктор и певачица и плесачица Зула, у фокусу је њихов слојевити однос, делимично иначе инспирисан несрећним браком између родитеља самог Павликовског, џез музика и класичне рапсодије и национални фолклор. „Хладни рат” Павликовског не оставља гледаоце равнодушним. У овом филму се ужива. И овај се филм дуже памти.

На Фесту је топло примљен „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали” Горана Радовановића, као омаж Душану Макавејеву, његовом филму „WR: Мистерија организма” и једном времену о којем ће коначни суд тек дати историја. Радовановићу је пошло за руком да само на основу дуго скриваних аудио-трака и уз нешто архивског материјала, начини занимљив, динамичан и узбудљив филм који се нетремице гледа. За поштовање. Али и за могућу расправу о томе да ли је Радовановић снимио „тенденциозно антикомунистички” или би пре реч била о „антизаблудном” филму. У сваком случају, о Радовановићевом документарцу ће се говорити. Мислим да би се Душану Макавејеву овај филм допао...

Сутра вече у Комбанк дворани (у 22 сата) премијерно се приказује нови филм Драгана Маринковића „Пијавице“, са Николом Ђуричком, Лазаром Ристовским и Тонијем Михајловским у главним улогама...

Никола Петровић: Волим да путујем између независног и комерцијалног филма

У оквиру такмичарског програма Српски филм приказан је и дебитантски филм младог сценаристе, редитеља, продуцента и директора фотографије Николе Петровића – „Пси умиру сами“.

Занимљиво је да је Петровић студирао звук, а да је режијом почео да се бави изван школских калупа, имајући пред собом као узоре Дејвида Финчера, Дарена Аранофског, Тарантина и Скорсезеа. Говорећи о себи и о свом филму на Фесту, Никола Петровић између осталог је рекао и следеће: „Велики сам поштовалац америчке кинематографије, она је велику ствар урадила за српску кинематографију. И зато, не могу само зарад тренда да кажем да волим, на пример, румунске филмове уз сво дужно поштовање... Волим да је филм забава, мислим да ништа нема лоше у томе да се филм прави за публику. Не желим да радим филмове које ће гледати само петоро људи у дневној соби. Волим да путујем између независног и комерцијалног филма, а да се не нагињем превише ни на једну страну...”.