Са Миром Траиловић завршила се једна ера

У представи „М.И.Р.А” покушавамо да проговоримо о Мири Траиловић, Битефу и Битеф театру из данашње визуре, о томе како видимо то време, наравно уважавајући чињеницу да свако од нас има своју рефлексију на Битеф и тај период, каже за „Политику” глумица Мирјана Карановић која у представи „М.И.Р.А” у режији Андраша Урбана тумачи насловну јунакињу. Премијера са којом ће уједно бити обележене три деценије постојања Битеф театра је у недељу 3. марта од 20 сати. Драматуршкиња је Ведрана Божиновић, костиме је урадила Марина Сремац, а музику Ирена Поповић. У глумачкој екипи су и Сузана Лукић, Анђела Јовановић, Исидора Симијоновић и Горица Регодић.

Битеф театар 30 година истрајава на путу Мире Траиловић, визији напредног, позоришно новог, истраживачког. Уметнички концепт и статут Битеф театра заправо су висок захтев и много питања госпође Траиловић: о природи позоришта као природи живота, о животу у уметности и уметности живота...

– Најстарији сам члан екипе „М.И.Р.А” што уједно значи да сам се најраније и срела са Битефом. Доста смо радили на импровизацији на основу које су настајали текстови од којих је формиран материјал за представу – каже глумица.

Мира Траиловић је одударала од средине, борила се са њом и друштвом. Где проналазите сличности са својом новом јунакињом. Мира Траиловић је неко са чијом се смрћу завршила једна ера. Са животне сцене је отишла крајем осамдесетих година, а знамо шта се дешавало десетак година касније и какве је то последице оставило на цело друштво, па наравно и на позориште. Испитивали смо какво је позориште Мира сањала, какво је желела да направи? Како се борила за њега и шта је од тог наслеђа остало данас. Како ми данас видимо то време и Битеф који још увек постоји. Немогуће је то одвојити од историје која нам се десила.

Мира Траиловић, неприкосновена владарка театра, чијем осмеху је тешко било одолети, била је особена хероина позоришног Београда. За шта би се она данас борила?

Мислим да би се борила за потпуно исту ствар, уз све компромисе које је правила, радила са политичарима. Људи који су били у то време на власти и додељивали новац никад нису нарушили њену идеју позоришта. Својим дипломатским и веома посебним, личним шармом и вештином Мира Траиловић је успевала да наговори одређене људе у врху власти да јој дозволе да спроводи програм фестивала онако како је она сматрала да је потребно. Верујем да би и данас то исто радила, само што нисам сигурна да би јој ти компромиси данас били опроштени, за разлику од тадашњег времена када нико није сматрао да је то нека страшна ствар.

Они који су се дружили са Миром Траиловић ипак примећују да је често била усамљена у позоришту. Како ви гледате, коментаришете усамљеност у позоришту?

Разумем ту позицију Мире Траиловић, али не могу да говорим о томе, јер сам ипак глумица. Позиција редитеља, управника позоришта се разликује од глумачке. Не бих могла да функционишем када око себе не бих имала неке људе. Али могу да схватим редитеље на којима лежи одговорност за квалитет представа, такође и управнике који имају одговорност за читав годишњи опус. Мира Траиловић је била управница Атељеа 212 и Битефа и могу да претпоставим да је могла да буде и прилично усамљена.

Верујете у промене: дан-ноћ, топло-хладно. Често сте изложени критикама због својих ставова. Колико вас оне троше и како их доживљавате?

Трудим се да сувише времена не трошим на коментаре, да у мом животу они не буду нешто према чему се одређујем. Одређујем се према људима који су ми важни у животу, чије мишљење ми је битно и, наравно, према људима са којима сарађујем. Они су ми важни. Ја сам глумица и колективно сам биће. Мени је важно да имам око себе људе који су на мојој страни, ето тако се носим са критикама мојих ставова. Не желим да то буде главна ствар у мом животу.

Склањате се од гламура, јавне сцене. Да ли је разлог томе и што сте одрастали у другачијем друштву стабилних вредности?

Нисам више клинка. Када сам била млада желела сам да привучем пажњу на себе. То ми је било важно, као и сваком младом глумцу у зениту, у смислу да некако дам сигнал да постојим. Сада немам потребу за тим, експонирам се само када ми је нешто битно, као рецимо сада ова премијера представе „М.И.Р.А”.

Имали сте свој фејсбук профил само недељу дана. Онда сте схватили да је ваш појам пријатеља нешто друго па сте га затворили?

Више ми се свиђа да се дружим са људима и да се гледам са њима очи у очи, или да се макар чујемо телефоном и разговарамо. Та идеја пријатеља на фејсбуку има широк појам. Немам времена за такву врсту комуникације јер се осећам као да некога варам.

Јако сте посвећени као професор и педагог. Како сте успели да одржите блискост са младим колегама?

Заправо сам у том контакту професор-педагог остала глумица која покушава да пренесе своје знање. Према студентима сам имала однос као према будућим партнерима, као са неким са ким бих желела да радим. Тако сам своје студенте и усмеравала да једнога дана буду нечији партнери на сцени. Наравно, нисам баш са свима успевала да остварим такав однос, али са многима јесам. Ево, у представи „М.И.Р.А” играм са своје две студенткиње. Оне су се јавиле на аудицију и прошле, а да то нисам ни знала, и то ме јако обрадовало.