​Спокој у природи, немир у души

Гост овогодишњег Феста је стари знанац, аргентински сценариста, редитељ и продуцент Пабло Траперо, аутор филмова: „Мондо груа”, „Лавља јазбина”, „Лешинар и бели слон”, „Клан”, добро познатим нашој публици и награђиваним на великим светским фестивалима.

Траперо је синоћ лично присуствовао српској премијери свог најновијег филма „Спокој”, у којем главне улоге сестара Еугеније и Мие тумаче Мартина Гусман (Траперова супруга) и Беренис Бежо коју је управо рад на овом филму поново вратио у родну Аргентину.

И док се свет у његовом претходном филму „Клан” може назвати патријархатом, за њега се у „Спокоју” може рећи да је чист матријархат. А тај свет је исти – немила и до краја неосветљена аргентинска прошлост, период војне диктатуре о чему Пабло Траперо говори у овом интервјуу за „Политику”...

И филм „Спокој” је, баш као и „Клан”, рефлексија прошлости?

Јесте, јер ми смо резултат онога што нам се догодило и тиме смо условљени. Мени је важно да размислимо о нашој историји, о емоционалним траумама из прошлости, о многим тајнама које су закопаване у време војне диктатуре.

Тај део аргентинске историје још увек је недовршена прича?

Баш зато и треба са њом стално да се суочавамо. Ми имамо тај дуг и он се у мом филму види као једини истински тренутак у садашњости. Можда најбоље у тренутку када моја протагонисткиња Миа (Мартина Гусман) преузима контролу над својим животом и поставља коначну тачку у историји прошлости и њене мајке и Аргентине.

Потребно је стално подсећати на период диктатуре како се не би поновило?

Мој филм заправо говори и о томе како сам тек касније много тога сазнао о диктатури у Аргентини и политичким визијама тог времена. Отац ми је о томе говорио, али сам као мали мало тога могао да разумем. Годинама касније сам у потпуности схватио шта се догодило у мојој земљи. Већ за генерацију моје деце диктатура је нека врста посластице прошлости у историјским читанкама и зато је важно запамтити и размислити о томе управо зато да се то никада не понови. И то чинити не само краткорочно, него стално и на што непосреднији начин. И кроз филмове, телевизију и у позориштима. Али, ја сам оптимиста. Не верујем да ће се ова прича поновити у Аргентини.

Занимљива је ваша одлука да нам о свему томе причате кроз женску визуру?

То ми је био прави изазов. Као људско биће испричати причу о женама и стварању слике женског света значило је да морам да изађем из својих мушких перспектива. То је била додатна потешкоћа, али и додатни изазов. Има много филмова у којима се прича одвија из женског угла, али у већини њих заправо мушкарци говоре из неке своје замишљене „женске визуре”. Мој изазов је био да вам испричам о женској историји и морам да признам да ми је у томе много помогла моја жена Мартина. „Спокој” је на неки начин наставак онога што смо заједно радили у пројекту „Леонера” 2008. који говори о женама затвореним у свету пуном мушких правила.

У „Спокоју” се та правила ломе?

Да, жене стварају нова правила и на неки начин ломе патријархално наслеђе и ја на тај начин градим интимни филм о женском универзуму и сестринству. На почетку приче, гледано из исте почетне перспективе, моје главне јунакиње Еугенија и Миа су веома сличне, али ви ћете, пратећи причу, приметити како све поприма различите правце и како су различити путеви које су ове жене изабрале током свог живота и како се на различити начин суочавају са узнемиравајућом прошлошћу својих родитеља.

И све се то дешава на лепој фарми названој Спокој и у прелепој природи?

Многе фарме у Аргентини добиле су имена попут овог. Зову се Спокој, Тишина, Одмор и слично, а приче које стоје иза многих таквих места у ствари су приче о насиљу које је почело још у доба шпанске колонизације. Насиље је део историје моје земље. Ту су ти стални мали страхови од диктатуре, од насилног присвајања имовине политичких затвореника и сличних ситуација које нису довољно познате јавности. Ту су и ти мирни прелепи пејзажи дању и та заглушујућа тишина ноћу унутар четири зида када гледалац може да урони у дубине женских ликова и емотивне лавиринте у којима ће ти тужни и лепи ликови изнети своју причу. И назив фарме и назив мог филма очигледно су иронични. Али, управо су спокој и мир оно што ми сви желимо у Аргентини.

Тема вашег филма је веома озбиљна, али је ви износите и на неочекивано хуморан начин, близак чак и теленовелама, због чега многи „Спокој” сматрају и вашим најзабавнијим филмом?

Где год је био приказан публика се смејала препознавши црни хумор и саму поруку и то ме чини веома срећним.