​Spokoj u prirodi, nemir u duši

Gost ovogodišnjeg Festa je stari znanac, argentinski scenarista, reditelj i producent Pablo Trapero, autor filmova: „Mondo grua”, „Lavlja jazbina”, „Lešinar i beli slon”, „Klan”, dobro poznatim našoj publici i nagrađivanim na velikim svetskim festivalima.

Trapero je sinoć lično prisustvovao srpskoj premijeri svog najnovijeg filma „Spokoj”, u kojem glavne uloge sestara Eugenije i Mie tumače Martina Gusman (Traperova supruga) i Berenis Bežo koju je upravo rad na ovom filmu ponovo vratio u rodnu Argentinu.

I dok se svet u njegovom prethodnom filmu „Klan” može nazvati patrijarhatom, za njega se u „Spokoju” može reći da je čist matrijarhat. A taj svet je isti – nemila i do kraja neosvetljena argentinska prošlost, period vojne diktature o čemu Pablo Trapero govori u ovom intervjuu za „Politiku”...

I film „Spokoj” je, baš kao i „Klan”, refleksija prošlosti?

Jeste, jer mi smo rezultat onoga što nam se dogodilo i time smo uslovljeni. Meni je važno da razmislimo o našoj istoriji, o emocionalnim traumama iz prošlosti, o mnogim tajnama koje su zakopavane u vreme vojne diktature.

Taj deo argentinske istorije još uvek je nedovršena priča?

Baš zato i treba sa njom stalno da se suočavamo. Mi imamo taj dug i on se u mom filmu vidi kao jedini istinski trenutak u sadašnjosti. Možda najbolje u trenutku kada moja protagonistkinja Mia (Martina Gusman) preuzima kontrolu nad svojim životom i postavlja konačnu tačku u istoriji prošlosti i njene majke i Argentine.

Potrebno je stalno podsećati na period diktature kako se ne bi ponovilo?

Moj film zapravo govori i o tome kako sam tek kasnije mnogo toga saznao o diktaturi u Argentini i političkim vizijama tog vremena. Otac mi je o tome govorio, ali sam kao mali malo toga mogao da razumem. Godinama kasnije sam u potpunosti shvatio šta se dogodilo u mojoj zemlji. Već za generaciju moje dece diktatura je neka vrsta poslastice prošlosti u istorijskim čitankama i zato je važno zapamtiti i razmisliti o tome upravo zato da se to nikada ne ponovi. I to činiti ne samo kratkoročno, nego stalno i na što neposredniji način. I kroz filmove, televiziju i u pozorištima. Ali, ja sam optimista. Ne verujem da će se ova priča ponoviti u Argentini.

Zanimljiva je vaša odluka da nam o svemu tome pričate kroz žensku vizuru?

To mi je bio pravi izazov. Kao ljudsko biće ispričati priču o ženama i stvaranju slike ženskog sveta značilo je da moram da izađem iz svojih muških perspektiva. To je bila dodatna poteškoća, ali i dodatni izazov. Ima mnogo filmova u kojima se priča odvija iz ženskog ugla, ali u većini njih zapravo muškarci govore iz neke svoje zamišljene „ženske vizure”. Moj izazov je bio da vam ispričam o ženskoj istoriji i moram da priznam da mi je u tome mnogo pomogla moja žena Martina. „Spokoj” je na neki način nastavak onoga što smo zajedno radili u projektu „Leonera” 2008. koji govori o ženama zatvorenim u svetu punom muških pravila.

U „Spokoju” se ta pravila lome?

Da, žene stvaraju nova pravila i na neki način lome patrijarhalno nasleđe i ja na taj način gradim intimni film o ženskom univerzumu i sestrinstvu. Na početku priče, gledano iz iste početne perspektive, moje glavne junakinje Eugenija i Mia su veoma slične, ali vi ćete, prateći priču, primetiti kako sve poprima različite pravce i kako su različiti putevi koje su ove žene izabrale tokom svog života i kako se na različiti način suočavaju sa uznemiravajućom prošlošću svojih roditelja.

I sve se to dešava na lepoj farmi nazvanoj Spokoj i u prelepoj prirodi?

Mnoge farme u Argentini dobile su imena poput ovog. Zovu se Spokoj, Tišina, Odmor i slično, a priče koje stoje iza mnogih takvih mesta u stvari su priče o nasilju koje je počelo još u doba španske kolonizacije. Nasilje je deo istorije moje zemlje. Tu su ti stalni mali strahovi od diktature, od nasilnog prisvajanja imovine političkih zatvorenika i sličnih situacija koje nisu dovoljno poznate javnosti. Tu su i ti mirni prelepi pejzaži danju i ta zaglušujuća tišina noću unutar četiri zida kada gledalac može da uroni u dubine ženskih likova i emotivne lavirinte u kojima će ti tužni i lepi likovi izneti svoju priču. I naziv farme i naziv mog filma očigledno su ironični. Ali, upravo su spokoj i mir ono što mi svi želimo u Argentini.

Tema vašeg filma je veoma ozbiljna, ali je vi iznosite i na neočekivano humoran način, blizak čak i telenovelama, zbog čega mnogi „Spokoj” smatraju i vašim najzabavnijim filmom?

Gde god je bio prikazan publika se smejala prepoznavši crni humor i samu poruku i to me čini veoma srećnim.