Сувише поносна, превише крхка

Специјално за "Политику"
Милано - Тридесет година после смрти, "божанска" Марија Калас (Њујорк, 1923 - Париз, 16. септембар 1977) и даље је апсолутна икона оперске историје. Ових дана, многа дешавања у Милану оживљавају сећање на славну уметницу: излази нова романсирана биографија "Сувише поносна, превише крхка" Сињоринија (издавач "Мондадори"), у Скали се отварају две изложбе, представљају се књига фотографија "Марија Калас. Године у Скали" и документарни филм "Апсолутна Калас" у режији Филипа Колија.
На изложби "Сценски костими" у Позоришном музеју могу да се виде оригинални костими које је Марија Калас носила на представама, док изложба "Иза кулиса" показује на, мање-више необјављеним фотографијама, Марију Калас ван сцене: од детињства у Њујорку и Грчкој, преко повратка у Америку и доласка у Италију, сусрета са импресариом, касније супругом Титом Менегинијем, чувеним диригентима и колегама, до уласка у свет џет-сета уз Оназиса и последњих искри велике уметности и животне трагедије.

Књига фотографија документује 10 незаборавних сезона Марије Калас у Скали, које су промениле курс Опере, достижући високу синтезу позоришта и музике. За познатог француског диригента Жоржа Претра, који је интензивно сарађивао са уметницом и био јој близак у моментима среће и бола, Марија Калас је поседовала све: глас, драматичност, емоције... "Можда је било ′слађих′ гласова од њеног, али ниједна певачица није никада имала исте изузетне способности трагичарке", Претрове су речи.

Марија Калогеропулос, натурализована Италијанка (Калас је уметничко презиме), после брака са Ђованијем Батистом Менегинијем започиње сјајну каријеру сопрана, захваљујући којој добија надимак Divina - Божанска. Почетни, непријатељски став критике и професионални ривалитет са Ренатом Тебалди превазилази 1951, инаугурацијом нове оперске сезоне у Скали. Марија Калас потом наставља да са великим успехом интерпретира највеће женске оперске ликове, од "Норме" преко Доницетијевих опера "Лучија од Ламермура" и "Ана Болен" до Керубинијеве "Медеје", успевајући да наметне нову креативну концепцију.

Период златних година њене муњевите блиставе каријере трајао је до 1958. године. Захваљујући упорном вежбању и прекаљеној техници, успела је да достигне гласовни распон који се протезао од ниског алт-регистра (ла испод линије) до највишег фа (фа 5), највише ноте сопрана leggero. Боја гласа је, међутим, остала највише оспоравани и критиковани аспект: Маријин глас, дискутабилног тембра са потмулим, храпавим и грленим зонама, али јединствен у варијацијама боја, продорној снази, изванредном опсегу, еластичности и живахности, револуционисао је женске оперске гласове поновним увођењем технике фонације из 19. века и, са њом, тип специјализованог сопрана. Са Маријом Калас почиње ера Belcanto-Renaissance, са њом васкрсава дефиниција драматичног сопрана di agilità.

Уметност славне певачице била је веома комплексна и укључивала је и сценски аспект улога које је тумачила, доводећи до потпуно нове синтезе певања и глуме. Тако је Марија Калас постала прва оперска певачица која је заинтересовала велике оперске редитеље. Значајна је сарадња са Лукином Висконтијем (за кога је била највећа жива глумица) у Скали, Франком Зефирелијем и Пазолинијем приликом снимања филма "Медеја". Међу оперским певачицама које следе њену лекцију издвајају се Џоан Сатерленд и Монсерат Кабаље.

Штампа, и озбиљна и она "жута", допринела је њеној популарности. Сусрет са Оназисом на пријему у Венецији 1957, њен олујни развод од Менегинија, приче о сину који је умро одмах по рођењу поклапају се са сумраком Маријиних вокалних могућности: њен глас почиње да показује знаке исцрпљености.

Лондонски Ковент Гарден био је последњи театар у којем је Каласова отпевала интегралну оперу. Након гала представе Пучинијеве "Тоске" којој је присуствовала енглеска краљица била је принуђена да откаже друга извођења због физичких проблема. Смрт у њеном париском стану 16. септембра 1977. обавијена је велом тајне и нагађањима о узроку, а сумња се да је и пепео кремиране Марије Калас нестао са париског гробља Пјер Лашез; нема доказа да је за живота изразила жељу да се њен пепео распе у Егејско море, као што нема доказа да је пепео који је градоначелник Атине бацио у море заиста њен.

На крају, поменимо да је за 12. децембар у Милану заказана аукција у организацији Сотебија, на којој ће бити изложено 50-ак хаљина, већином са потписом креаторке Бики, писма Леонарда Бернштајна, режисера Висконтија и Зефирелија, лични метроном, сребрна чинија коју је Каласовој поклонио Џ. Ф. Кенеди... Највеће интересовање, међутим, изазваће тајна писма која је оперска звезда од 1947. до 1950. упућивала Менегинију, животном сапутнику који је био 27 година старији од ње. Драгоцени материјал прича о срећној, мирној и заљубљеној Марији. За Франка Зефирелија, оданог пријатеља, евентуална продаја писама је расипање сећања на уметницу јер, "проза, ако се добро прочита, подсећа на боју њеног гласа".