Планета као проширени завичај

Многе школе, обданишта и болнице широм света изграђени су хуманитарном помоћи богатих земаља, као и многи инфраструктурни објекти. Да ли је ту реч о чистом алтруизму, хуманој жељи богатих да олакшају и улепшају живот сиромашних, како мисле једни, или је то нова варијација маскиране интересне куповине наклоности, улог у стварање повољне атмосфере за успостављање будућег неоколонијалног односа?

Насупрот општем уверењу о солидарности сиромашних и егоизму имућних, истраживања су дала обратне резултате: имућнији грађани су солидарнији и несебичнији од сиромашних. То зачуђује само на први поглед – при елементарној угрожености главна и готово једина брига је опстанак породице. Године 1969. у руднику угља у Какњу, у време кад су ионако мизерне рударске плате касниле месецима, рудари су крали хлеб од својих другара да би га понели деци. А рудари су симбол солидарности.

Извесно је да осећај солидарности игра знатну улогу у помоћи коју богати пружају сиромашнима. Сви „којима претиче”, да употребимо стару народну синтагму, осећају потребу да помогну угроженима, и не само људима, већ и угроженим животињама. То је исконска психолошка потреба – осећај да су хумана, несебична бића. Одакле онда вајкадашња сумња у ту несебичност, уверење да се иза ње крије неки интерес, ако не тренутни, онда дугорочни. „Ништа се не ради и не даје за ништа”, каже древни фолклорни идиом. Историја је обилато потврдила оправданост сумње у људску анђеоску доброту – несебична помоћ често је била маска иза које су се крили политички и економски интереси. „Чувај се Данајаца и кад ти дарове доносе!” – не сажима само горко искуство Тројанаца, већ је опште искуство. Но, ако су некад на глобалној сцени били колонијални, а потом неоколонијални односи, шта је данас прикривени интерес моћних?

Политиколози сматрају да су одувек, па и данас, на сцени исти политички и економски интереси, само што су сада, за разлику од некада, много дискретнији – средство меке а не тврде моћи. Но, ова тема је превасходно у домену и компетенцији политичара и економских планера, савременог политичко-економског инжењеринга. Овде ћемо посветити пажњу једном релативно новом феномену, социо-психолошком аспекту помоћи коју богате државе пружају сиромашнима. Да бисмо разумели тај наоко споредан и узгредан, а у суштини стратешки аспект, морамо да преиспитамо стандардно, уобичајено поимање државних граница.

Слику неке државе стварамо на основу одређених параметара, од којих су неки динамични (стање привреде, саобраћаја, културе...), а неки статични (геополитички положај, величина територије...). Ова подела почела је да застарева још пре стотинак година, откад су железнички, аутомобилски и авио-саобраћај постали масовно добро; све више је појмовна инерција. Како то кад су још фиксиране државне границе?

Ако милиони Американаца, Немаца, Француза, Јапанаца и житеља других имућних држава летују и зимују, а све чешће проводе и викенде у другим земљама и са жељом да упознају што више предела и народа, њихова земља више није само земља у којој су се родили, већ све више и други делови света, сразмерно њиховој платежној моћи и зову знатижеље. Сви путеви, пруге и аеродроми које масовно користе Американци, Немци, Французи, Швеђани, Јапанци... у све већој мери су и амерички, немачки, јапански... То исто важи и за ресторане и хотеле, бензинске пумпе и продавнице намирница; за лепоту и чистоћу успутних предела, за опремљеност болница и квалитет здравствених услуга; за квалитет воде и ваздуха... Животна средина имућних још је превасходно земља у којој живе и раде, али то су све више и земље у којима током године бораве или кроз које пролазе. Њихова животна околина постаје цео свет. Феномен све масовнијег и све чешћег присуства богатих широм света назвао бих глобалном или планетарном завичајношћу богатих народа. То је последица нове планетарне парадигме – атмосфере сарадње уместо сукобљавања. Modus vivendi постаје информативно, привредно и културно умрежавање.

Другим речима, не само да су све ближи, већ се увелико преплићу некад сасвим опречни мотиви – интерес и хуманизам. Већ не можемо рећи да већу асну од помоћи сиромашнима имају богати, добит је обострана. А са порастом стандарда планетарна завичајност ће све више важити за све народе. Ако је, да парафразирамо Маршала Маклуана, за имућне народе цео свет већ данас глобално село, то све више постаје и за читаво човечанство. Све гушћа мрежа путева и све бржа и јефтинија путовања убрзавају тренутак кад гесло један смо род (gens una sumus) неће бити жеља већ стварност. Сви ћемо се свуда осећати као код куће.

Kњижевник и публициста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа