Валцер са Баширом

Од нашег специјалног извештача
Кан – Антиратни анимирано-документарни филм „Валцер са Баширом” Арија Фолмана, иначе ретка филмска врста, може лако бити један од најмоћнијих политичких исказа датих на овогодишњем Канском фестивалу, а у сваком случају је филм који ће трајније обележити етику ратног филма уопште.

После успеха дугометражног анимираног филма „Персеполис”, Марјан Сатрапи, Кански фестивал наставља прошлогодишњу, смело започету идеју да у свом главном такмичарском програму изједначи и анимирани филм са играним. Захваљујући својевременој, такође смелој одлуци да у трку за награде уврсти документарац Мајкла Мора „Куглање за Коламбајн”, Кански фестивал је издигао из мртвих документарно филмско стваралаштво, оживео продукцију ових филмова и побољшао њихов статус. И зато је, између осталог, Кан највећи. Чињеница да је и анимирани „Валцер са Баширом”, филм иначе сасвим неуобичајеног поступка, један од конкурената за „Златну палму” сигурно ће бити нови подстицај аниматорима за још храбрија дела. 

Пошавши од личног погледа и сећања на израелски улазак у ратом захваћени Либан 1982. године, који је кулминирао масакром у избегличким камповима Сабра и Шатила (који Израелци нису починили, али су га толерисали и нису учинили ништа да би га спречили), сценариста, редитељ и продуцент Ари Фолман, осим снажне и потресне антиратне поруке, „Валцером са Баширом” даје и огромну моралну оптужбу држања и опхођења Израела у догађајима из тог периода. У данима када Израел обележава 60 година од оснивања, Фолманов филм свакако додатно добија на актуелности.

Сниман као непосредни документарац, па онда домаштан и допуњен за цртачким столом Давида Полонског, и оживљен анимацијом Јонија Гудмана, „Валцер са Баширом” додатну снагу црпи из исповедне прозе некадашњих војника. Они за разлику од јунака многих легендарних ратних филмова у овом рату нису упознали ни славу ни победу, већ су били млади људи који су отишли нигде, пуцали у ко зна кога, вратили се кући и покушали све да забораве. Али, заборава нема ни после 20 година. Проживљени догађаји враћају се ноћу као море. У односу на догађаје у Сабри и Шатили, кајање је велико...

Актуелан је и снажан и „Лавље легло” (Леонера), нови филм аргентинског редитеља Пабла Трапера („Мондо груа”) који такође своју славу дугује својевременом наступу на Канском фестивалу. Управо у данима када телевизијска станица Би-Би-Си у наставцима емитује свој документарац о становницама затвора у којима су заточена и њихова деца, у Кану се појављује Траперов социјално ангажовани играни филм на исту тему. Траперо кроз причу о осуђеници Хулији, која у затвору рађа дете, покреће серијал важних питања која се не тичу само хуманости друштва, већ и неусклађених законских регулатива о старосној граници до које дете може да робија уз своју мајку. Добро режирана и глумљена драма, пажљиво одмерена како се не би отишло у патетику.

Познат по врхунским визуелно-стилским игроказима унутар појединачног кадра, турски редитељ Нури Билге Чејлан, није ни овог пута разочарао. Његов филм „Три мајмуна” интригантна је и снажна интимна драма, типично чејлановски нефабуларна, у којој је аутор фокусиран на односе унутар трочлане породице над којом се још давно надвила несрећа, додатно продубљена и подстакнута изненадним одласком оца у затвор за дело које није починио. Врхунски режиране поетске сцене, надомешћују сва уобичајена очекивања од нарације (Чејлан увек препушта гледаоцу да сам креира своју филмску причу), и чине овај филм узбудљивим за гледање.

Некада култни, независни кански програм „15 дана аутора”, настао у време студентских протеста 1968. године , када је Кроазетом тутњала студентска револуција, ове године обележава 40 година постојања. У част јубилеју приказан је и нови филм некада легендарног пољског редитеља Јиржија Сколимовског („Крик”, „ Рад на црно”, „Брод светионик”...), за кога се дуго није чуло. Иако његово ново дело „Четири ноћи са Аном”, драма са примесама језе и трилера, не спада у његова врхунска остварења, значајно је што је овај великан поново у Кану.

-----------------------------------------------------------

Анђелина као тигрица

Захваљујући „Дримворксовом” 3Д анимираном, веома допадљивом и гледљивом цртаћу „Кунг-фу панда” Марка Осборна и Џона Стивенсона, до канског црвеног тепиха стигла је и трудна Анђелина Џоли (у пратњи супруга Бреда Пита), али и Дастин Хофман, Луси Лију и Џек Блек. У цртаћу о дебељушкастом панди који не жели да настави породични бизнис прављења резанаца, већ сања да постане кунг-фу мајстор, они су позајмили своје гласове. Џек Блек је, наравно, панда По, Хофман је мастер Шифу, а Џолијева кунг-фу тигрица, најборбенији и најхрабрији лик у филму који је у Кану промовисан у пратњи шездесеторо људи, обучених у крзна панди.