Valcer sa Baširom

Od našeg specijalnog izveštača
Kan – Antiratni animirano-dokumentarni film „Valcer sa Baširom” Arija Folmana, inače retka filmska vrsta, može lako biti jedan od najmoćnijih političkih iskaza datih na ovogodišnjem Kanskom festivalu, a u svakom slučaju je film koji će trajnije obeležiti etiku ratnog filma uopšte.

Posle uspeha dugometražnog animiranog filma „Persepolis”, Marjan Satrapi, Kanski festival nastavlja prošlogodišnju, smelo započetu ideju da u svom glavnom takmičarskom programu izjednači i animirani film sa igranim. Zahvaljujući svojevremenoj, takođe smeloj odluci da u trku za nagrade uvrsti dokumentarac Majkla Mora „Kuglanje za Kolambajn”, Kanski festival je izdigao iz mrtvih dokumentarno filmsko stvaralaštvo, oživeo produkciju ovih filmova i poboljšao njihov status. I zato je, između ostalog, Kan najveći. Činjenica da je i animirani „Valcer sa Baširom”, film inače sasvim neuobičajenog postupka, jedan od konkurenata za „Zlatnu palmu” sigurno će biti novi podsticaj animatorima za još hrabrija dela. 

Pošavši od ličnog pogleda i sećanja na izraelski ulazak u ratom zahvaćeni Liban 1982. godine, koji je kulminirao masakrom u izbegličkim kampovima Sabra i Šatila (koji Izraelci nisu počinili, ali su ga tolerisali i nisu učinili ništa da bi ga sprečili), scenarista, reditelj i producent Ari Folman, osim snažne i potresne antiratne poruke, „Valcerom sa Baširom” daje i ogromnu moralnu optužbu držanja i ophođenja Izraela u događajima iz tog perioda. U danima kada Izrael obeležava 60 godina od osnivanja, Folmanov film svakako dodatno dobija na aktuelnosti.

Sniman kao neposredni dokumentarac, pa onda domaštan i dopunjen za crtačkim stolom Davida Polonskog, i oživljen animacijom Jonija Gudmana, „Valcer sa Baširom” dodatnu snagu crpi iz ispovedne proze nekadašnjih vojnika. Oni za razliku od junaka mnogih legendarnih ratnih filmova u ovom ratu nisu upoznali ni slavu ni pobedu, već su bili mladi ljudi koji su otišli nigde, pucali u ko zna koga, vratili se kući i pokušali sve da zaborave. Ali, zaborava nema ni posle 20 godina. Proživljeni događaji vraćaju se noću kao more. U odnosu na događaje u Sabri i Šatili, kajanje je veliko...

Aktuelan je i snažan i „Lavlje leglo” (Leonera), novi film argentinskog reditelja Pabla Trapera („Mondo grua”) koji takođe svoju slavu duguje svojevremenom nastupu na Kanskom festivalu. Upravo u danima kada televizijska stanica Bi-Bi-Si u nastavcima emituje svoj dokumentarac o stanovnicama zatvora u kojima su zatočena i njihova deca, u Kanu se pojavljuje Traperov socijalno angažovani igrani film na istu temu. Trapero kroz priču o osuđenici Huliji, koja u zatvoru rađa dete, pokreće serijal važnih pitanja koja se ne tiču samo humanosti društva, već i neusklađenih zakonskih regulativa o starosnoj granici do koje dete može da robija uz svoju majku. Dobro režirana i glumljena drama, pažljivo odmerena kako se ne bi otišlo u patetiku.

Poznat po vrhunskim vizuelno-stilskim igrokazima unutar pojedinačnog kadra, turski reditelj Nuri Bilge Čejlan, nije ni ovog puta razočarao. Njegov film „Tri majmuna” intrigantna je i snažna intimna drama, tipično čejlanovski nefabularna, u kojoj je autor fokusiran na odnose unutar tročlane porodice nad kojom se još davno nadvila nesreća, dodatno produbljena i podstaknuta iznenadnim odlaskom oca u zatvor za delo koje nije počinio. Vrhunski režirane poetske scene, nadomešćuju sva uobičajena očekivanja od naracije (Čejlan uvek prepušta gledaocu da sam kreira svoju filmsku priču), i čine ovaj film uzbudljivim za gledanje.

Nekada kultni, nezavisni kanski program „15 dana autora”, nastao u vreme studentskih protesta 1968. godine , kada je Kroazetom tutnjala studentska revolucija, ove godine obeležava 40 godina postojanja. U čast jubileju prikazan je i novi film nekada legendarnog poljskog reditelja Jiržija Skolimovskog („Krik”, „ Rad na crno”, „Brod svetionik”...), za koga se dugo nije čulo. Iako njegovo novo delo „Četiri noći sa Anom”, drama sa primesama jeze i trilera, ne spada u njegova vrhunska ostvarenja, značajno je što je ovaj velikan ponovo u Kanu.

-----------------------------------------------------------

Anđelina kao tigrica

Zahvaljujući „Drimvorksovom” 3D animiranom, veoma dopadljivom i gledljivom crtaću „Kung-fu panda” Marka Osborna i Džona Stivensona, do kanskog crvenog tepiha stigla je i trudna Anđelina Džoli (u pratnji supruga Breda Pita), ali i Dastin Hofman, Lusi Liju i Džek Blek. U crtaću o debeljuškastom pandi koji ne želi da nastavi porodični biznis pravljenja rezanaca, već sanja da postane kung-fu majstor, oni su pozajmili svoje glasove. Džek Blek je, naravno, panda Po, Hofman je master Šifu, a Džolijeva kung-fu tigrica, najborbeniji i najhrabriji lik u filmu koji je u Kanu promovisan u pratnji šezdesetoro ljudi, obučenih u krzna pandi.