Боемска четврт без боема

Странци у Београду, посебно ових дана, не заобилазе Скадарлију. Осим звукаакустичне музикекоји се чује у ноћним сатима, мириса меса са роштиља и старе калдрме, туристима није остало много тога у чему би моглида осете дух старих времена.

Као и да житељи престоницене верујуда је Скадарлија очувала препознатљиву душу јер, жале се угоститељи, све мањенавраћајуу овдашње кафане.

У низ боемских локала данас се усецају италијански и кинески ресторани и еротски клуб, док у средини шљашти неонско прочеље коцкарнице. На грубој калдрми, где су се некада заривали штапови господе, сада запињу штикле дамских ципела и мартинке рокера, али само у пролазу према кафићима са модерном музиком. Стара клијентеласвоја омиљена места посећује дању и у тишини се присећа некадашње атмосфере.

– Људи из комшилукадолазили су редовно, али многе од њих одавно не виђам. Када их сретнем, кажу ми да нас заобилазе не само због промењене атмосфере него и зато што немају пара – каже Драгана Лазић, управник ресторана „Два бела голуба”.

Истина је, велеискусни келнери, да цех у Скадарлији већ деценијама није за песнике без динара у џепу. Овде пристојна вечера за једну особу не кошта мање од две хиљаде динара.

Аутентичност Скадарлије нарушена јеи у јеловницима. Уместо обилних порција меса са роштиља, кухињски мајстори са деценијским стажом морају дабрзо уче како се припремају вегетаријанске и нискокалоричне ђаконије. Мада Драган Драгић, шеф сервиса у „Три шешира”, истиче да сви, кад дођу у Скадарлију, пре или касније навале на месо.

У Скадарлији су некада наступали Мокрањац и елитни оперски музичари, у кафанама су одржаване позоришне представе, док су песници рецитовали тек исписане стихове. На њен уметнички дух данас слабо могу да подсете само једна ликовна галерија и улични продавци сувенира. Небојша Вучинић, који у галерији „Ас”ради од 1989. године, кажеда с годинама има све мање пазара и да чак и странци купују само ситнице. На улици пролазницима потурају бижутерију, значкеи лампе у стилу који се више уклапа у кич него антиквитетно филигранство. Старински су једино лонци и чутурице, које продавци откупљују по селима далеко од Скадарлије. 

Завод за заштиту споменика културе, премда би волео да је другачије, каже Лидија Котур, њихов представник за односе са јавношћу, нема законско упориште да прописује какви се локали могу наћи у Скадарлији и какви тонови могу да се ваљају низ чувену калдрму. Једино што може да се уради је да градске службе обнове прилазе Скадарлији, поставе капију и ограду, као и да доведу добошара и гатару какви су некада шпартали овим крајем, али за то и даље нема новца. За „стаклено одело”у које би до краја 2010. године требало да буде обучен ресторан „Стара Скадарлија” паре су спремне, међутим, судећи по бројним коментарима, та идеја не задовољава представу Београђана о истинској боемској четврти.

– Предање о аутентичној Скадарлији помало је комерцијализовано, и то од раних дана. Нушић је писао да се стари дух скадарлијских кафана сели на периферију. Нема доказа да су многи локали који се данас диче дугом традицијом заиста постојали у старим данима, јер се у раним записима уопште не спомињу. У славном раздобљу Скадарлије све њене муштерије су подједнако обилазиле и друге кафане– наводи Видоје Голубовић, аутор више књига о старом Београду.

Ако се боеми повлаче, остали су конобари који чувају достојанство пређашњег духа. Они, и још понешто, помажу да се легендарно састајалиште не претвори у реплику славних места у природној величини, која после одласка туриста и глумаца постаје празан град духова.

В. Вукасовић - Д. Мучибабић

-------------------------------------------------

„Дама” с краја 19. века

Скадарлија јенастала у 19. веку. Најчешће је пореде са париским Монмартром, како због изгледа, тако и због уметничке атмосфере. Централна, Скадарска улица дуга је око 500 метара. Име је добила 1872. године. У турско доба била је слабо осветљена, поплочана калдрмом, а данас је простор између камења заливен бетоном. 

Боемско обележје стиче од 1901. године, када су се, после рушења познате кафане „Дарданели”, њени гости преселили у кафане Скадарлије. Ова „дама” некада је била дом многим књижевницима, глумцима, сликарима и новинарима. У Скадарлији је живео и умро познати српски песник и сликар Ђура Јакшић. Ову амбијенталну целину, чија је ревитализација почела 1968. године, урбанистички и архитектонски је обликовао познати београдски архитекта Угљеша Богуновић.