Врхунац живљења је имати меру

Илија Чворовић је добио много од мене. Сада је у пубертету, отима се, не слуша. Хоће да иде у град када му није време. Имали смо првих неколико представа мало несигурности док је проговорио, проходао. Сада је у пубертету и морам да будем добар отац који ће да га научи приоритетима, каже за „Политику” глумац Љубомир Бандовић који са ликом Илије Чворовића у култном комаду Душана Ковачевића „Балкански шпијун” шири своју позоришну мисију, окружен члановима породице Даницом Чворовић, Ђуром, сестром близнакињом, Соњом Чворовић, подстанаром Петром и Спикерком. Вечерашњим наступом на фестивалу „Театар на раскршћу” у Нишу представа „Балкански шпијун” у режији Татјане Мандић Ригонат у продукцији Народног позоришта у Београду креће на домаће и регионалне фестивале.

– Наравно, има доста да се научи од Илије, што смо у представи и показали. Соња у једном моменту каже: „Много ме је срамота што сам се запослила преко везе”. Шта нам то говори? Чворовићи су у своја четири зида успели. Одгајили су васпитано, честито дете. Илија и Даница имају проблем када изађу напоље у овај лицемерни свет, и то их буни. Наш Илија је у том смислу другачији. Речју, да није овог друштва искривљеног и такве животне слике, Чворовић би био човек за пример. Имао је потенцијала да постигне много више него што му је ово друштво то омогућило – каже Бандовић.

Сава оџачар, Порфирије Петрович, Хасан Џелебџија, Свештеник, Батрић – само су неки од сценских јунака чијим репликама Љубомир Бандовић осваја позоришну публику. Недавно им је дописао и лик доктора Јозефа Бројера, Фројдовог ментора у представи „Кад је Ниче плакао” у режији Горана Јевтића. Бандовић нам објашњава на шта наводи публику у овом остварењу:

– Публика је дошла по неку истину, a ja се трудим да им то и дам. Ниче је плакао када се срео са истином. То су оне друге сузе, које олакшавају, ослобађају. Подсећање да смо само људи којима су потребни други људи, да су наши страхови разумљивији када су рационализовани. Истине су нам потребне.

Духовит, мудар, нежан... Управо тако нашег саговорника види његово окружење. Као уметник некада се, каже Бандовић, ипак осећа скрајнуто и непотребно.

– Од пре десет и више година, тачније од времена када су се глумачке роде десиле у мени, некако сам у машини и константно радим. Тај пут је за сваког младог глумца потребан, то дриловање, неспавање по четири ноћи заредом на снимањима. У међувремену сте свакодневно на пробама, па увече журите на представе. Константно сте изложени стресу: хоћу ли стићи, хоћу ли умети све. Када се кроз дисциплину човек направи човеком, онда остатак каријере буде некако као из рукава. Не мислим више на умор јер сам зрелији, прешао сам четрдесету годину живота и знам шта су приоритети. Позивам своје младе колеге да слободно заспу у каналу једну ноћ, да се без пардона потуку у кафани, да ставе на себе неке животне ожиљке јер ће их сутра учинити карактерима који су подложни да праве друге карактере. Безлични глумци нису глумци. Мораш се пустити у живот и изаћи из зоне комфора: Достојевски, Достојевски, Достојевски...

„Сутра ујутру”, „Поглед с прозора”, „Жена са сломљеним носем”, „Војна академија”, „Убице мога оца”... само су део Бандовићевог филмског и телевизијског репертоара. И поред тога што важи за глумачку звезду наш саговорник се не осећа тако.

– Док год плаћам своје рачуне, избацујем своје ђубре из стана, не осећам се звездом, напротив. За сада сам комшија, брат, кум, пријатељ, па тек на крају глумац. Морам да подвучем да увек имам времена за публику. Нема комедије без трагедије. Морате се затегнути на једну страну па да видите колика вам је снага. Све сами правите, све је то процес који је дугачак. Маратон је, није спринт. Глума је константи рад на себи, собом се бавите 24 сата дневно. Ја сам само човек од крви и меса.

Кува као што живи, а живи пуним плућима. Која је његова „мера за меру”?

 – Тражим је још увек. Врхунац живљења је имати меру. Са пићем сам научио, са храном још учим. Тачно знам шта је последња чаша. Ако дође наредна онда ми буде непријатно. И то више себи не дозвољавам. Али ту филозофску реченицу када је реч о храни, да научиш да престанеш да једеш када ти је најслађе, е то не умем. Кобасице, пиво, коленице... па у круг. Пробао сам многе кухиње, густирао и слано и слатко. Мој највећи ужитак ипак су српски пасуљ и сарма, у два различита дана.