Под заставама два цара и једног краља

„Свима нам је Добруџе било до грла”, записао је Милић Павић, командант првог пука. Та реченица ишла је од уста до уста бораца Прве српске добровољачке дивизије, која је крајем 1916. године на Дунаву код Игулче данима скелом прелазила реку када је стигла наредба да се и пребачени врате.

„Тако нешто може да нареди само идиот. Дивизија у оваквом стању није у стању да ратује”, беснео је пуковник Стојан Поповић, прибележио је Милић у својим сећањима, па и то да је командант дивизије пуковник Хаџић провоцирао Поповића, наредивши му да издвоји за борбу способне војнике ради повратка на фронт. Поповић је свом претпостављеном одговорио: „Господине пуковниче, мој пук има 200 војника способних за борбу, а то је чета. Ја сам командант пука, а не чете, дајте ми пук па ћу да извршим ваше наређење.” Ово се препричавало, а став одобравао међу добровољцима, чија дивизија је за само четири недеље интензивних борби преполовљена.

Наредник Милић Павић налазио се у том тренутку у ешалону дивизијске болнице, у последњој борби, наново повређене руке. Са њим су и двојица тешко рањених нишанџија на митраљезима из његовог вода – поднаредник Видак Братић са шест рана у пределу бедара и Никола Вукадиновић са 36 рана од шрапнела. Они се нису нашли међу првоевакуисаним рањеницима током пребацивања преко Дунава – лекари су их оставили као безнадежне.

Милић није хтео да остави своје другове. Остаје упоран и организује њихово ношење, а носили су их лакши рањеници, па и сам рањени Милић, све до Измаила са једном руком у повезу. Одатле су ова двојица упућена у Одесу у руску болницу и Милић бележи да су тамо стигли живи, а дивизија је, по преласку на леву обалу, наставила маршем ка Измаилу.

Били су гладни, али задовољни, сећа се Павић, што се удаљавају од Добруџе из које су понели тужне успомене. Певали су: „Ој, Србијо, мајко мила, бићеш опет царевина. Ој, Србијо, мили роде, ти си нама дом слободе!”, а као рефрен овој песми понављали су: „Не брини се, сиви тићу, ми смо с тобом, Петре Карађорђевићу!” „Певали смо што смо преживели, али смо и плакали што смо тамо оставили многе, на брзину сахрањене другове, што су многи тамо оставили делове свога тела и што смо пролили потоке српске крви у туђој земљи.”

Али ко је Милић Павић? Ко је човек којем је Миливоје Станковић посветио књигу, издало Удружење ратних и мирнодопских инвалида Србије, а која већ у наслову „Ратник митраљезац” даје део одговора. Станковић у предговору упућује читаоца на младог Кордунаша са Петрове Горе, „којем је судбина доделила да ратује под два цара и једним краљем”.

Пред Први светски рат Милић Павић је регрутован у војску аустроугарског цара Фрање Јосифа. Истакао, се, наставља писац, марљивошћу и дисциплином, па је послат у школу за резервне официре. Напредујући до командира митраљеског вода, понео је и чин наредника-водника. Ратовао је на Дрини, наставља Станковић, против браће Срба, затим на Галицији против Руса, којима је побегао и постао њихов заробљеник.

Као српски добровољац, ратовао је у Добруџи у руско-румунској Добруџанској армији, а затим доспео и на Солунски фронт, у свим ратовима са истим чином и на истој дужности – командир вода тешких митраљеза.

Вратио се у свој родни крај као ратни инвалид са осам одликовања, аустроугарских, руских, румунских и српских. Његову епопеју, додаје аутор, обележава и шест залечених рана, а своје ратничке дане описао је у четири ђачке свеске – само оно што је доживео као старешина...