Како да им верујемо

ТРЕСЕ СЕ ЗЕМЉА, БРАНЕ СКОРО ДА ПУЦАЈУ, људске жртве у Кини су огромне. Неколико дана раније други део Азије, Мјанмар погодио је разорни тајфун одневши на десетине хиљада људских живота. Да сам присталица теорије завере одмах бих за те природне катастрофе нашао и кривце, јер и Кина и Мјанмар сада су на мети неких центара моћи са Запада. Заправо, и тајфуни и земљотреси и обилне кише све се то може и вештачки изазвати, па у стратегијама великих сила одавно постоји и појам геофизичког рата. Тачно се зна колико се и где експлозива мора ставити, у којој морској расеклини и на којој дубини океана да би се негде на Пацифику изазвао цунами, или само земљотрес на копну. Експериментално, то су велике силе одавно испробале, али на мини локацијама. Против стварног политичког или војног противника, неке државе, за то још не постоје докази.

Углавном, Кину пред Олимпијаду стижу све саме невоље. Прво далај-лама и нереди на Тибету, сада катастрофални земљотреси и опасност од пуцања брана и великих поплава. А Олимпијада само што није почела. Заправо, смрт никада није била далеко од Олимпијаде, од Игара. Грци су савршено добро знали да су Игре нека врста ритуализоване, позоришне верзије смрти на бојном пољу, имитација њиховог омиљеног спорта – рата. Игре су доносиле оно што је Грцима било најдраже: част, слава, победа над другима, тријумф у борби, уз једну поруку која каже да не можеш стално да побеђујеш, једног дана ћеш и изгубити. Али, Игре су биле важне и због осећаја солидарности, како међу спортистима тако и међу свим људима. Кинезима управо сада треба та солидарност.  

 ИЗРАЕЛ ЈЕ ПРОСЛАВИО 60 ГОДИНА СВОГ ПОСТОЈАЊА, а из Техерана је дошла „честитка” у којој се држави Израел опет негира право на постојање. Уз ирански програм стварања атомске бомбе, биће заиста занимљиво колико ће још дуго

Израел бити пасиван. Да Израелци имају сценарије за све могуће опције не треба ни сумњати: са Американцима, без Американаца, акције убачених командоса, ликвидације истакнутих иранских нуклеарних стручњака, саботаже, ракетно-авионски напади на иранска нуклеарна постројења...

Иначе, Блиски исток све виши личи на Балкан. Непредвидљивост и склоност ка свађању. Свако се питање изокреће, а сукоби прерастају у крваву потрагу за високоморалним разлозима. Сви се споразуми убрзо крше, свако себе приказује у улози жртве.

Баш као и ратови на Балкану, и сукоб на Блиском истоку између Израелаца и Палестинаца заправо је и медијски рат, палестинска интифада пуно тога дугује медијској слици онога шта су западни медији видели да се догађа у Босни и на Космету. Циљ је изазвати морални бес међународне заједнице и војну интервенцију у корист оне стране која убеди светску јавност да је жртва. На крају крајева, у ситуацији „балканизације” Блиског истока свако је решење само почетак још једног проблема.

КОСОВО ЈЕ НЕЗАВИСНА ДРЖАВА одговор је Стејт департмента на иницијативу Русије, Кине и Индије да се наставе преговори о јужној српској покрајини. Као у Бекетовој драми „Чекајући Годоа”, када главни јунак пита: „Шта сам оно хтео да кажем?” Његов другар скитница одговара са не баш тако апсурдним „нисам историчар”.

Да сам случајно историчар сутрашњице, који дуго посматра данашње светске лидере све бих ово око Космета назвао „политичким позориштем апсурда”. Али, нисам историчар, већ ме само ужасава тај нови тренд моралне дипломатије по којој модернизам није измислио демократију, али јој је дао посебну конотацију. Власт се дакле не врши само у име сувереног народа већ и у име човечанства. Друга страна те медаље гласи да нико не приступа међународним проблемима када сматра да се реалполитика коси са захтевима морала. Управо у управљању етичком баштином сведоци смо обрнутог феномена од оног који се јавља у економији. Оно што се некада везивало за индивидуалну савест или групу појединаца истих убеђења данас се делегира снази јавности. Паралелно са приватизацијом у економији имамо национализацију етике.

Амбивалентност нове димензије међународних односа највише се изражава кроз двострука мерила. Другим речима, да би нека земља била бомбардована, она мора бити „богата” инфраструктуром као циљевима за гађање, али и довољно војно слаба да би се то бомбардовање могло обавити без већих војних губитака за агресора. Истовремено, таква земља не сме да располаже економским средствима одмазде која би могла да наведу „добре душе” на размишљање. Србија је све то била 1999. године: војно слаба, са цивилном инфраструктуром довољном за бомбардовање и без економских средстава одмазде.

Зашто све ово наводим? Па, Лондонска декларација о трансформацији НАТО-а од 6. јула 1990. године у свом члану 5 дословно каже: „Ми ћемо и даље бити одбрамбени савез и наставићемо да бранимо целокупну територију свих наших чланова. Ми немамо никаквих агресивних намера и обавезујемо се на мирољубиво решавање свих спорова. Никада ни у каквим околностима нећемо први употребити силу.” Што би рекао наш чувени глумац: „Па како да им верујемо?”