Kako da im verujemo

TRESE SE ZEMLjA, BRANE SKORO DA PUCAJU, ljudske žrtve u Kini su ogromne. Nekoliko dana ranije drugi deo Azije, Mjanmar pogodio je razorni tajfun odnevši na desetine hiljada ljudskih života. Da sam pristalica teorije zavere odmah bih za te prirodne katastrofe našao i krivce, jer i Kina i Mjanmar sada su na meti nekih centara moći sa Zapada. Zapravo, i tajfuni i zemljotresi i obilne kiše sve se to može i veštački izazvati, pa u strategijama velikih sila odavno postoji i pojam geofizičkog rata. Tačno se zna koliko se i gde eksploziva mora staviti, u kojoj morskoj raseklini i na kojoj dubini okeana da bi se negde na Pacifiku izazvao cunami, ili samo zemljotres na kopnu. Eksperimentalno, to su velike sile odavno isprobale, ali na mini lokacijama. Protiv stvarnog političkog ili vojnog protivnika, neke države, za to još ne postoje dokazi.

Uglavnom, Kinu pred Olimpijadu stižu sve same nevolje. Prvo dalaj-lama i neredi na Tibetu, sada katastrofalni zemljotresi i opasnost od pucanja brana i velikih poplava. A Olimpijada samo što nije počela. Zapravo, smrt nikada nije bila daleko od Olimpijade, od Igara. Grci su savršeno dobro znali da su Igre neka vrsta ritualizovane, pozorišne verzije smrti na bojnom polju, imitacija njihovog omiljenog sporta – rata. Igre su donosile ono što je Grcima bilo najdraže: čast, slava, pobeda nad drugima, trijumf u borbi, uz jednu poruku koja kaže da ne možeš stalno da pobeđuješ, jednog dana ćeš i izgubiti. Ali, Igre su bile važne i zbog osećaja solidarnosti, kako među sportistima tako i među svim ljudima. Kinezima upravo sada treba ta solidarnost.  

 IZRAEL JE PROSLAVIO 60 GODINA SVOG POSTOJANjA, a iz Teherana je došla „čestitka” u kojoj se državi Izrael opet negira pravo na postojanje. Uz iranski program stvaranja atomske bombe, biće zaista zanimljivo koliko će još dugo

Izrael biti pasivan. Da Izraelci imaju scenarije za sve moguće opcije ne treba ni sumnjati: sa Amerikancima, bez Amerikanaca, akcije ubačenih komandosa, likvidacije istaknutih iranskih nuklearnih stručnjaka, sabotaže, raketno-avionski napadi na iranska nuklearna postrojenja...

Inače, Bliski istok sve viši liči na Balkan. Nepredvidljivost i sklonost ka svađanju. Svako se pitanje izokreće, a sukobi prerastaju u krvavu potragu za visokomoralnim razlozima. Svi se sporazumi ubrzo krše, svako sebe prikazuje u ulozi žrtve.

Baš kao i ratovi na Balkanu, i sukob na Bliskom istoku između Izraelaca i Palestinaca zapravo je i medijski rat, palestinska intifada puno toga duguje medijskoj slici onoga šta su zapadni mediji videli da se događa u Bosni i na Kosmetu. Cilj je izazvati moralni bes međunarodne zajednice i vojnu intervenciju u korist one strane koja ubedi svetsku javnost da je žrtva. Na kraju krajeva, u situaciji „balkanizacije” Bliskog istoka svako je rešenje samo početak još jednog problema.

KOSOVO JE NEZAVISNA DRŽAVA odgovor je Stejt departmenta na inicijativu Rusije, Kine i Indije da se nastave pregovori o južnoj srpskoj pokrajini. Kao u Beketovoj drami „Čekajući Godoa”, kada glavni junak pita: „Šta sam ono hteo da kažem?” Njegov drugar skitnica odgovara sa ne baš tako apsurdnim „nisam istoričar”.

Da sam slučajno istoričar sutrašnjice, koji dugo posmatra današnje svetske lidere sve bih ovo oko Kosmeta nazvao „političkim pozorištem apsurda”. Ali, nisam istoričar, već me samo užasava taj novi trend moralne diplomatije po kojoj modernizam nije izmislio demokratiju, ali joj je dao posebnu konotaciju. Vlast se dakle ne vrši samo u ime suverenog naroda već i u ime čovečanstva. Druga strana te medalje glasi da niko ne pristupa međunarodnim problemima kada smatra da se realpolitika kosi sa zahtevima morala. Upravo u upravljanju etičkom baštinom svedoci smo obrnutog fenomena od onog koji se javlja u ekonomiji. Ono što se nekada vezivalo za individualnu savest ili grupu pojedinaca istih ubeđenja danas se delegira snazi javnosti. Paralelno sa privatizacijom u ekonomiji imamo nacionalizaciju etike.

Ambivalentnost nove dimenzije međunarodnih odnosa najviše se izražava kroz dvostruka merila. Drugim rečima, da bi neka zemlja bila bombardovana, ona mora biti „bogata” infrastrukturom kao ciljevima za gađanje, ali i dovoljno vojno slaba da bi se to bombardovanje moglo obaviti bez većih vojnih gubitaka za agresora. Istovremeno, takva zemlja ne sme da raspolaže ekonomskim sredstvima odmazde koja bi mogla da navedu „dobre duše” na razmišljanje. Srbija je sve to bila 1999. godine: vojno slaba, sa civilnom infrastrukturom dovoljnom za bombardovanje i bez ekonomskih sredstava odmazde.

Zašto sve ovo navodim? Pa, Londonska deklaracija o transformaciji NATO-a od 6. jula 1990. godine u svom članu 5 doslovno kaže: „Mi ćemo i dalje biti odbrambeni savez i nastavićemo da branimo celokupnu teritoriju svih naših članova. Mi nemamo nikakvih agresivnih namera i obavezujemo se na miroljubivo rešavanje svih sporova. Nikada ni u kakvim okolnostima nećemo prvi upotrebiti silu.” Što bi rekao naš čuveni glumac: „Pa kako da im verujemo?”