Излог шарених слаткиша

Дакле, доласком у Ванкувер, успут сам онако неосетно, аутоматски и без пардона постао и “новоканадска домаћица”, која чува децу, пере судове и кува ручкове (немојте ви сад мислити да ја то никада пре нисам радио. Јесам ! Али не баш сваки дан па још и месецима). Е па то ми се десило јер смо у Канаду стигли прекасно тј закаснио сам а стално сам се у животу трудио да пораним - у свему.

Ево и објашњења: отприлике пре једно годину и по тотално је пукла (и још увек пуца) канадска компјутерска и телекомуникациона индустрија те је тако и прошло време кад су се фирме отимале о новопридошле програмере. А кад се само сетим оних новинских чланака по којима је америчком континету било неопходно да “увезе” милион, или чак два милона програмера да би нормално функционисали... (Ма да - 100 милиона програмера им треба - тупсоне мој наивни! Ти верујеш њима.). И тако, због целе те ситуације, многи стари радници - програмери (са канадским искуством) остадоше без посла чиме су, наравно, повећали конкуренцију а смањили потражњу на тржишту рада за преостала слободна радна места (ал’ га сад рекох – ко онај из Завода за запошљавање). И да додам још, у истом тону: вишак радне снаге подразумева и смањење плата, те су сада програмерске плате драстично мање. (Знају ови капиталисти добро да искористе сваку прилику у своју корист).

Ја сам иначе до сада послао једно стотинак резимеа (у преводу : “конкурисао сам”) на разне конкурсе али – мрка капа (нико ни да ме пита пошто сам? А ја сам тренутно врло јефтин – ма радио би и за џабе – само да радим).  Но, у међувремену, нешто мора и да се једе, јел тако? А за то су потребне паре. Е па пошто смо ми до сада већ потрошили доста пара које смо понели (јер негде и на нечему мора да се спава, седи а из нечега мора да се кува и једе – а отприлике треба и неких 2000 америчких $ само за месечни смештај и храну четворочлане породице), онда је моја супруга морала  да прихвати прву понуду за посао (коју је добила од једне наше познанице, “Хвала ти!” – зна она ко је), те је поцчла да ради. Хвала Богу - нећемо гладовати.

И ето тако сам ја морао мојих 15 година програмерског искуства да заменим са варјачом без искуства..

А кад се само сетим како сам (бајковито - вероватно као и сви други у Србији) замишљао живот у Канади пред полазак илити долазак овамо (ха-ха-ха). Све оно као: ја ћу одмах да нађем посао у струци као програмер (аха, само мене чекају) и то (наравно) са великом платом (па да се супруга посвети деци) те да онда од те моје огромне плате лагодно живимо, покривамо све трошкове, отплаћујемо кредите за кућу - кола и да нам још понешто и остане за понека путовањца, летовања, скијања... (Ма да како да не – као у земљи дембелији). Кад оно: Звек !, главом у зид!  (“Е мој наивни геџо, приземљи се ти (пре)брзо! Па није ти ово Титов социјализам из 70их”).

Сад живимо као подстанари што никада раније - тамо у Србији - нисмо били, (били смо то ал код мојих родитеља, а то баш није исто.), једва састављајући месец са месецом (јер имамо само једну плату), а о некој куповини (неопходних нам) кола више ни не размишљамо. Све у свему, сада би се ми радо вратили назад али, ‘ајде, сад кад смо већ ту и кад смо (га) већ загризли (знате већ шта – да не будем вулгаран), ‘ајде (да га) до краја и… издржимо (или оно друго - и то знате шта) па да некако преживимо наредне три године... Шта је то за нас - па ми смо преживели и горе ствари у Србији задњих десет година, дал’ да набрајам или не – ‘ајде да набројим (са муком у стомаку), те да подсетим оне који су све то (благо њима) пропустили: мобилизације, празне самишке и продавнице, редове за хлеб и млеко, несташице, 5 марака плате, хиперинфлације, Језду, Дафину, девизе-девизе, транге-франге, картонске тезге, бувљак, тротоарско-пластично-флаширане бензиске пумпе, диктатуру, полицијску тортуру, Јулу, медијско испирање мозгова, цензуру, ружичасту шунд и кич телевизију, мито и корупцију, апотеке без лекова, болнице без апаратура, ћелаве “бизмисмене” и плаве спонзоруше, пропаст морала и пораст криминала, бомбардовања ..итд …итд потрајало би ово грозно набрајање до касно у ноћ), те да барем деци обезбедимо канадске пасоше и мирнију им будућност . Тј. да имају деца где да се склоне у случају да се поново, не дај Боже, запали оно балканско буре барута, које се пали сваких 30-так година, а и да никада у своме животу не доживе онај језиви списак што га малопре, са гађењем, наведох.

Само то да прође а он "пали" назад.

Но највеца корист од свог овог мучења је и та што се: “Човек уци док је жив !” (и то најбоље на сопственим грешкама), јер ова наша канадска авантура је за нас једно велико животно искуство које никада не бисмо доживели да смо остали ушушкани у оној нашој београдској колотечини.

Надајући се да “све пролази” (нада нас је одржала њојзи хвала!) или да “све што лоше почне добро се заврши” ваљда ћемо и ми дочекати нека боља времена, па ћу тако и ја некада наћи посао - у струци. А и што би ми сад боље прошли од свих ових наших људи који су дошли овамо много пре нас  (јел тако? “тако јеее!”). Слушајући њихове, многобројне, приче (које личе једна на другу ки “јаје јајету”) сви су у почетку дуго чекали и тражили посао у струци, те су као по правилу и дотицали “дно живота” (беспарицу и лош смештај), да би се тек после уздизали. Неки су чак били и на социјали тзв.  “велферу”, или су радили различите слабо плаћене послове (разношење пице или кутија) само да би преживели. Ја се искрено надам да ми нећемо на социјалу, али никад се незна (“никад не реци никад!”). Устари, кад мало боље размислим, има и неких предности од овог нашег животног “пада” јер како би иначе човек (ја), у животу своме, ценио боље ако не познаје лоше (или како би се иначе присетио да су у животу најважнији једино ЗДРАВЉЕ и ПОРОДИЦА – све остало је… смешно.”Да- да и наравно : кумови и другови. Хух - извукох се у последњој секунди.”).

Е баш сам данас расположен за филозофирање, зар не ? (па још да запевам: “Дотак’о сам дно живота…” те да уз ракиицу рукама чаше ломим… Срећом је овде алкохол прескуп, а и та продавница ми је далеко). Ја као оно, за све ово лоше што нам се дешава, окривљујем наш закаснели долазак, јер сматрам да је онима (мислим нашима који су у Канаду дошли раније) било ипак малчице лакше него нама сад, а нарочито онима који су тада били без деце. Они су тада знали да је то био пут без повратка јер је у земљи Србији било све горе и горе (због оних горе наведених “интересантних” 10 година), док смо ми дошли у тренутку када Србији земљи (као) иде на боље или нам се (а и вама) то само чини Добро да ја закључим са: “Сваки почетак је тежак “ (јел’ тако?), или се ја тако само тешим тим нашим старим узречицама, надајући се да су ти “наши стари” по нешто и знали.

ПС. А оно за повратак у Србију, сасвим сам озбиљан. Знам да ће многима, на ове моје задње реци, од радости (или пакости) “брк заиграти” (мислим, ко има бркове а ко нема нешто друго) или рећи “Е тако Вам и треба. Лепо смо вам говорили: Где ћете (грлом у јагоде); Шта вам овде фали (све имате); Биће боље (будите стрпљиви); Сунце онога неба (или како већ оно иде – срам ме било, заборавио си стихове)… итд,итд. Али НЕ, они навалили: Ето вам сад та ваша Канада! Ко чачка мечку из рупе је и истера“ Али, (сад се ја као правдам у овом измишљеном ми дијалогу) другарице и другови, пријатељице и пријатељи, куме и кумови - немојмо тако. Па зар Вас никада није мамио излог шарених слаткиша. Па зар никада нисте имали зељу да у такву радњу и удјете.. ‘Ајде, ‘ајде искрено признајте. Све онако, годинама, из далека  гледате (на малим екранима васих ТВ пријемника) ту радњу, али никако унутра да уђете. Ето зато смо ми и дошли у Канаду. Е, а то што сад ти слаткиши и нису онако лепи, слатки и укусни (бајковити) као што су изгледали у излогу (малих ТВ екрана) – то је сад већ друга прича (коју вам причам). Ми смо пробали (загризли и појели…), те смо сада богатији за једно ново (слатко-горко) животно искуство. А да нисмо, е… онда би се кајали целога живота и мислили: ”ко зна шта смо све пропустили”. И ето - тако је то - никада задовољни. Така нам је и сорта – знатижељна!