Кад сам први пут видео море

Допис „Није свака непријатност национализам”, објављен у овој рубрици 28. марта 2019. године, подсетио ме на мој први одлазак на море. После Другог светског рата, Ниш је имао одмаралиште у Каштел Новом, сликовитом месташцу надомак Сплита. Давне 1958. преко нишког Црвеног крста група деце, међу којима сам био и ја, послата је на опоравак на море. Путовали смо возом од Ниша, преко Београда, Посавине, Лике и Книна до железничке станице у Каштел Новом. Никад нећу заборавити тренутак кад сам из воза први пут видео море. Били смо смештени у баракама ван насеља. Поред барака било је игралиште, на којем смо после купања играли фудбал.

Једног дана заказана је утакмица између нишких школараца и ученика из Каштела. У тиму Нишлија било је неколико дечака који су играли у пионирском тиму „Радничког”, међу којима се истицао Драган Холцер, касније најбољи центархалф Југославије. Нишлије су победиле, захваљујући одличној игри тада тринаестогодишњег Драгана Холцера. Домаћини, љути што су изгубили утакмицу, увече су се окупили око наших барака и почели да нас псују и гађају камењем. Штитили су нас васпитачи, а када је ствар почела да измиче контроли, дошла је милиција. Због овог инцидента смо прекинули летовање и пре времена се вратили у Ниш.

Апсурдно, али Драган Холцер је касније, као највећа звезда југословенског фудбала, прешао из нишког Радничког у сплитски Хајдук, а затим у Бундеслигу. Лично сам познавао и њега и његову мајку Иду, која је сахрањена на нишком Новом гробљу.

Слободан Т. Петровић, Кладово