Како је Штулић постао мит

„Арсен Дедић је написао девет добрих песама, Горан Бреговић пет, а ја 30!” Можда ће некоме звучати нескромно, али ово су речи Бранимира Џонија Штулића које цитира Хрвоје Хорват, аутор нове књиге о некадашњем фронтмену „Азре”, представљене у Београду. Књига „Штулић: биографија” креће од почетка – музичаревог детињства у Скопљу и Јастребарском, студија у Загребу, оснивања „Азре”, и стиже до „развода” од музичке каријере и одласка и живота у Холандији. Уз необјављене рукописе и приватне фотографије, сведочења колега, сарадника, поштовалаца, и изјаве самог Штулића, Хорват смешта живот и дело једне од најцењенијих, али и најконтроверзнијих личности на простору бивше Југославије и у социо-политички и културни контекст.

После читаног „Фантома слободе”, признати хрватски новинар, рок критичар и аутор Хрвоје Хорват поново се ухватио у коштац са Џонијевим радом, и резултат је „Штулић: биографија”, дело које је објавио „Вечерњи лист”. А прва реакција личности, којој је књига посвећена, јесте да му се никако не свиђа! Иако Штулић, како истиче Хорват за „Политику”, одбацује књигу, која ће се у мају појавити и у нашим књижарама, хрватског новинара то не обесхрабрује:

– Једна колегиница ми је рекла да сам му овом књигом подигао споменик, Миљенко Јерговић да је „ретко цивилизовано написана ”, а један музичар поверио ми се да се Штулићу књига, ипак, свиђа, али да то никада неће да призна. Уосталом, Јурица Пађен из „Азре” давно ми је рекао: „Па, ко може писати о Џонију, он је генерал-пуковник, заповедник свемира, он најбоље зна све!”

Управо ту Штулићеву сигурност у себе, али и бриљантност помиње и музички критичар Петар Јањатовић:

– Волео сам да радим интервјуе са њим, иако би некада рекао нешто након чега бих само замукнуо. Примера ради: „Постоје `Битлси` и `Азра` и десет празних места!” Тај његов разбарушени стил, али и темперамент потпуно је уникатан на овим просторима. Једнога дана хоће да ми да интервју, а други пут ми одбруси: „Шта хоћеш, ја сам те направио. Да није било мене, не би имао о чему да пишеш!”, сећа се Јањатовић, а и сам аутор књиге подсећа:

– Понекад са њим не може рационално да се прича, некад он некога потпуно безразложно извређа, али то није важно. Битно је да његово дело и данас траје. Штулићева највећа вредност је у песмама које је оставио иза себе – сматра Хорват, док новинар и критичар Пеца Поповић хрватског музичара сврстава у највеће ауторе нашег језика:

– Свака генерација треба да открије некога ко јој је важан, као што су мојој били важни Бреговић, Штулић, Дадо Топић... У њиховој музици покупили смо кодове и шифре да будемо бољи људи, него што смо били пре него што смо почели да их слушамо. Ти аутори су на нашем језику рекли важне ствари и то се не сме заборавити.

Новинар Теофил Панчић са Бранимиром Штулићем дели исти бекграунд – као дете војног лица рођен је у Скопљу, а одрастао у Загребу. Отуда „официрску децу”, назива „децом случајности”:

– Џони је, случајно, рођен у Скопљу, и не памти га. Иако га не познајем лично, одрастао сам у Загребу раних осамдесетих година када је „Азра” експлодирала, и била најважнија ствар у нашем југо-космосу, и то је моју генерацију одредило – присећа се Панчић, који, међутим, сматра да се Штулић на време окануо музике и отишао у илегалу у Холандију:

– По мом убеђењу, које се никако не допада идолопоклоницима Џонија Штулића, отишао је у тренутку када више није имао шта да каже. Имао је невероватну ауторску експлозију и за две-три године урадио је неколико албума и на десетине антологијских песама. Све након тога, било је инфериорно. Отишао је у Холандију из баналних разлога, и већ од краја осамдесетих перципирамо га као некога ко је нестао са нашег хоризонта. А одлазак тог вансеријског аутора се поклапа са нестанком Југославије и онога што је конституисало нашу митологизовану и бољу прошлост. Није био присутан физички, ни симболички када се наш свет распадао и то га је и сачувало, што је идеално за стварање мита о спасиоцу који треба да се врати како би се поново успоставило пређашње рајско стање...