Ћопићев пут ка мосту

Инспирисан веома занимљивим фељтоном у „Политици” из пера сестре супруге Бранка Ћопића, шаљем прилог који може бити занимљив као додатак сећањима.

У школи су ме учили да је књижевно дело одвојено од аутора – посебна целина. И да се тако тумачи. Мислио сам супротно. Ево једног од примера. Ове године славимо сто година од рођења великог писца Бранка Ћопића. Давне 1957, Бранко је објавио причу „Самоубиство”. У њој се, између осталог, налазе и следећи редови: „Из неких, свакако нетипичних разлога, један наш исувише типичан чиновник, човјек самац, ријешио да изврши самоубиство. Поетски речено, одлучио усамљеник да остави ову нашу долину туге (мислим овђе на Земаљску куглу!) и да се пресели међу небеске разнокраке звијезде или, простачки казано, намислио братац да се уцмека. Од мисли до дјела увијек је дуг пут, па иако је овај наум нашег побратима спадао строго у домен приватне иницијативе, ипак су се приликом стварања плана за његово извођење показали јасни знаци чиновникове професионалне деформације: Ваља најприје строго крити намјеру о самоубиству... Тек послије таквих нових самоубилачких форми погодних и за читаве колективе, злосрећни чова стао је да претреса старе, класичне начине самоубиства, којима су се људи служили у пређашњим, експлоататорским порецима. Да узме нешто егзотично, скакање у гротло вулкана или јапански харикири... Код нас, кажу, нема вулкана... Да се укока пиштољем, то још некако иде... – У Саву, у Саву! – весело је кликнуо чиновник и право из канцеларије, десет минута прије завршетка радног времена, кренуо на предвиђену акцију... На савском мосту наш јунак није се прекрстио, нити је начинио какав други ритуални гест, али је зато узвикнуо неколико пригодних опроштајних парола.”

„У понедељак, 26. марта 1984. године, око 14 сати, популарни писац кренуо је у своју последњу шетњу – упутио се ка новом Савском мосту, оном који иде из Бранкове улице... Писац је шетао сам. Та шетња је трајала све до око 19 сати. Неки пријатељи су га, из аутомобила, око 18 сати видели на мосту.

Није им се чинило ништа необично. А онда, око 19 сати, малобројни пролазници су угледали како један човек прекорачује ограду моста... Један пролазник је потрчао и повикао: ’Немојте!...’ Самоубица је одмахнуо руком... Био је то Бранко Ћопић... Окончао је живот на обали реке, где је преспавао своју прву ноћ у престоници...” (Радован Поповић „Књига о Ћопићу или пут до моста”). Волео бих да се огласе професори књижевности, или пак доктори, јер бих њих питао да ли ствараоци у својим делима наговештавају неке догађаје. Или је дело одвојено од писца?

Јован Рукавина,
писац, Шабац