Рефлекс против општег цинизма

Специјално за Политику
Париз – Овогодишњи Сајам књига у Паризу недавно је затворен уз овације посетилаца и професионалне публике. Иако је званични домаћин сајма био Султанат Оман, са бројним оријенталним посластицама и традиционалним француским вином, акценат и тема овог књижевног скупа била је Европа и њена књижевна и геополитичка будућност.

У оквиру занимљивих панела на ту тему истакнуто место заузео је разговор најважнијег живог немачког филозофа Петера Слотердијка и француског коментатора и писца Франсоа Оно Ди Биота. У једночасовном разговору који су водила ова два интелектуалца, на Биотово питање „куда се креће Европа после Брегзита”, Слотердијк је мудро указао на опрезност баратања нестабилним појмовима као што су „Брегзит” и „Грегзит” и да ће нам бити потребан најмање један век да бисмо схватили шта се на економско-политичкој сцени догодило. Такође истиче да већ годинама покушава да схвати порекло и разлоге настанка немачког национал-социјализма и да му то не полази за руком! Покушава да схвати људе који су покренули идеју „Брегзита”, њихови разлози за излазак Британије из Европске уније су, по њему, антиполитичке и антидемократске природе, и треба их јавно окарактерисати као такве.

Биот је захтевао да Слотердијк протумачи скорашњи однос Немачке према Француској који су Французи схватили као провокацију, али је немачки филозоф све незграпне захтеве од стране Немачке тумачио неискуством нове заменице Меркелове „која још доста тога треба да научи”. Навео је да је ватрени говор француског председника Макрона био инспирисан националним интересима, док је елаборација заменице Меркелове имала призвук ширег интернационализма. Слотердијк даље смело тврди да је Макрон данас једини европски председник са практичним егоизмом који га нагони да предњачи испред свих осталих европских земаља и да је у том смислу Немачка предвидела одређени апарат „кочења” такве сурове амбиције која понекад може да одведе у национал-социјализам.

Петер Слотердијк и Нина Живанчевић(Фото: Кирила Радовановић)

Та идеја о централном кочењу Европе од стране Европљана је управо основна идеја Слотердијкове нове књиге „Примитивни рефлекс против општег цинизма”, представљене на сајму, а она управо осуђује политику претеране европске експанзије истичући идеју „да је Европљанима потребна умереност у понашању, ако желе да се спасу и да цела идеја европеизма истраје као таква”. Слотердијк овде објашњава стару изреку Леона Троцког из 1930, који је тврдио да су управо Леонардо да Винчи, Њутн и Шекспир били нормални и обични, да су сви људи, у ствари генији, а данас ту тврдњу прихватају милиони оних у свету који све више верују у потпуну еманципацију донедавно обесправљених – мањина и жена. Донедавно, а нарочито у доба романтизма, постојало је веровање да је геније неко посебан, ван овог света, али данас то више није тако, тврди филозоф. И не треба сводити такозвану европску мисао на категорију опште депресије или мегаломаније, треба је „уравнотежити” одређеним смерним поступањем, које неки виде као осредњост.

Биот се овде полупакосним питањем осврнуо на некадашње мегаломанско понашање Немачке, истичући да се данас већина европских земаља налази у депресији изазваној разним кризним ситуацијама, страхујући да за њих умерени приступ не би био најбоље решење. Он објашњава Макроново агресивно понашање као пуку председникову жељу за обновом „европске ренесансе”, са његовим сном да „спасе Европу”, што Слотердијк, пак, резигнирано тумачи као наставак старог Цезаровог експанзионистичког идеала. Макронов проблем историјски није нов, још је Фридриху Великом било тешко да схвати да је он отац (законодавац), али и син (онај који се потчињава) општег законодавства, додао је.

Али данас, пошто су већ укинуте апсолутистичке монархије, Макроново понашање не може да се узме као прихватљиво. Пре свега, Слотердијк тврди да треба да разјаснимо сам појам Европе, геополитичког ентитета који је престао да постоји као такав у тренутку када је Колумбо кренуо „у свет”, а Европа постала стари део света. Постојале су државе-нације и имеријалистички пројекат Европе био је њихов, лишен ширег политичког програма који је тек створен, у смислу рођења праве нације, након Француске револуције. Француска је, пак, постала права нација тек након што је изгубила све своје колоније, коментарише Слотердијк. Тај губитак је на неки начин значио њен пад, њену „ускраћеност”, и на сличан начин, каже филозоф, цела данашња Европа је опстала, метафорично. Када данас говоримо о Европи, говоримо о њој као о „пострадикалном пројекту оствареном после њене неуспеле епохе империјализма”. Њена ситуација након ове претходне фазе никако није била лака, јер „морамо да замислимо да се 500 милиона људи који у њој живе осећају већ деценијама увређенима, донекле пониженима и изгубљенима“, након пада њених великих империја.

На Биотово питање да објасни појам цинизма који се јавља у наслову његове књиге и да ли можемо данас да га ситуирамо у нацијама које виде себе као можда важнији појам од „заједничког тржишта” у Европи, Слотердијк се оградио од скоријег лингвистичког значења ове речи, наглашавајући да су у античком свету киници или циници били учитељи стоицизма, филозофије која је, налик будизму и хришћанству, подучавала људе да се задовољавају малим, да буду скромни и смерни, довољни себи самима, нешто супротно од данашњег неолибералног духа свеопштег конзумеризма који је завладао Европом. Та филозофија учи човека хуманизму и основној људској мери и спречава га да направи од својих потреба личне тиране и господаре.

Слотердијк је и лично показао свој филозофски став у пракси, одговарајући на последње Биотово питање „на шта му је личио хладни и хаотични Париз, приликом слетања његовог авиона из Берлина”. Духовити филозоф је одговорио да је град „био леп, препун лепог и маштовитог осветљења, каквим га увек и замишљамо”.