Refleks protiv opšteg cinizma

Specijalno za Politiku
Pariz – Ovogodišnji Sajam knjiga u Parizu nedavno je zatvoren uz ovacije posetilaca i profesionalne publike. Iako je zvanični domaćin sajma bio Sultanat Oman, sa brojnim orijentalnim poslasticama i tradicionalnim francuskim vinom, akcenat i tema ovog književnog skupa bila je Evropa i njena književna i geopolitička budućnost.

U okviru zanimljivih panela na tu temu istaknuto mesto zauzeo je razgovor najvažnijeg živog nemačkog filozofa Petera Sloterdijka i francuskog komentatora i pisca Fransoa Ono Di Biota. U jednočasovnom razgovoru koji su vodila ova dva intelektualca, na Biotovo pitanje „kuda se kreće Evropa posle Bregzita”, Sloterdijk je mudro ukazao na opreznost baratanja nestabilnim pojmovima kao što su „Bregzit” i „Gregzit” i da će nam biti potreban najmanje jedan vek da bismo shvatili šta se na ekonomsko-političkoj sceni dogodilo. Takođe ističe da već godinama pokušava da shvati poreklo i razloge nastanka nemačkog nacional-socijalizma i da mu to ne polazi za rukom! Pokušava da shvati ljude koji su pokrenuli ideju „Bregzita”, njihovi razlozi za izlazak Britanije iz Evropske unije su, po njemu, antipolitičke i antidemokratske prirode, i treba ih javno okarakterisati kao takve.

Biot je zahtevao da Sloterdijk protumači skorašnji odnos Nemačke prema Francuskoj koji su Francuzi shvatili kao provokaciju, ali je nemački filozof sve nezgrapne zahteve od strane Nemačke tumačio neiskustvom nove zamenice Merkelove „koja još dosta toga treba da nauči”. Naveo je da je vatreni govor francuskog predsednika Makrona bio inspirisan nacionalnim interesima, dok je elaboracija zamenice Merkelove imala prizvuk šireg internacionalizma. Sloterdijk dalje smelo tvrdi da je Makron danas jedini evropski predsednik sa praktičnim egoizmom koji ga nagoni da prednjači ispred svih ostalih evropskih zemalja i da je u tom smislu Nemačka predvidela određeni aparat „kočenja” takve surove ambicije koja ponekad može da odvede u nacional-socijalizam.

Peter Sloterdijk i Nina Živančević(Foto: Kirila Radovanović)

Ta ideja o centralnom kočenju Evrope od strane Evropljana je upravo osnovna ideja Sloterdijkove nove knjige „Primitivni refleks protiv opšteg cinizma”, predstavljene na sajmu, a ona upravo osuđuje politiku preterane evropske ekspanzije ističući ideju „da je Evropljanima potrebna umerenost u ponašanju, ako žele da se spasu i da cela ideja evropeizma istraje kao takva”. Sloterdijk ovde objašnjava staru izreku Leona Trockog iz 1930, koji je tvrdio da su upravo Leonardo da Vinči, Njutn i Šekspir bili normalni i obični, da su svi ljudi, u stvari geniji, a danas tu tvrdnju prihvataju milioni onih u svetu koji sve više veruju u potpunu emancipaciju donedavno obespravljenih – manjina i žena. Donedavno, a naročito u doba romantizma, postojalo je verovanje da je genije neko poseban, van ovog sveta, ali danas to više nije tako, tvrdi filozof. I ne treba svoditi takozvanu evropsku misao na kategoriju opšte depresije ili megalomanije, treba je „uravnotežiti” određenim smernim postupanjem, koje neki vide kao osrednjost.

Biot se ovde polupakosnim pitanjem osvrnuo na nekadašnje megalomansko ponašanje Nemačke, ističući da se danas većina evropskih zemalja nalazi u depresiji izazvanoj raznim kriznim situacijama, strahujući da za njih umereni pristup ne bi bio najbolje rešenje. On objašnjava Makronovo agresivno ponašanje kao puku predsednikovu želju za obnovom „evropske renesanse”, sa njegovim snom da „spase Evropu”, što Sloterdijk, pak, rezignirano tumači kao nastavak starog Cezarovog ekspanzionističkog ideala. Makronov problem istorijski nije nov, još je Fridrihu Velikom bilo teško da shvati da je on otac (zakonodavac), ali i sin (onaj koji se potčinjava) opšteg zakonodavstva, dodao je.

Ali danas, pošto su već ukinute apsolutističke monarhije, Makronovo ponašanje ne može da se uzme kao prihvatljivo. Pre svega, Sloterdijk tvrdi da treba da razjasnimo sam pojam Evrope, geopolitičkog entiteta koji je prestao da postoji kao takav u trenutku kada je Kolumbo krenuo „u svet”, a Evropa postala stari deo sveta. Postojale su države-nacije i imerijalistički projekat Evrope bio je njihov, lišen šireg političkog programa koji je tek stvoren, u smislu rođenja prave nacije, nakon Francuske revolucije. Francuska je, pak, postala prava nacija tek nakon što je izgubila sve svoje kolonije, komentariše Sloterdijk. Taj gubitak je na neki način značio njen pad, njenu „uskraćenost”, i na sličan način, kaže filozof, cela današnja Evropa je opstala, metaforično. Kada danas govorimo o Evropi, govorimo o njoj kao o „postradikalnom projektu ostvarenom posle njene neuspele epohe imperijalizma”. Njena situacija nakon ove prethodne faze nikako nije bila laka, jer „moramo da zamislimo da se 500 miliona ljudi koji u njoj žive osećaju već decenijama uvređenima, donekle poniženima i izgubljenima“, nakon pada njenih velikih imperija.

Na Biotovo pitanje da objasni pojam cinizma koji se javlja u naslovu njegove knjige i da li možemo danas da ga situiramo u nacijama koje vide sebe kao možda važniji pojam od „zajedničkog tržišta” u Evropi, Sloterdijk se ogradio od skorijeg lingvističkog značenja ove reči, naglašavajući da su u antičkom svetu kinici ili cinici bili učitelji stoicizma, filozofije koja je, nalik budizmu i hrišćanstvu, podučavala ljude da se zadovoljavaju malim, da budu skromni i smerni, dovoljni sebi samima, nešto suprotno od današnjeg neoliberalnog duha sveopšteg konzumerizma koji je zavladao Evropom. Ta filozofija uči čoveka humanizmu i osnovnoj ljudskoj meri i sprečava ga da napravi od svojih potreba lične tirane i gospodare.

Sloterdijk je i lično pokazao svoj filozofski stav u praksi, odgovarajući na poslednje Biotovo pitanje „na šta mu je ličio hladni i haotični Pariz, prilikom sletanja njegovog aviona iz Berlina”. Duhoviti filozof je odgovorio da je grad „bio lep, prepun lepog i maštovitog osvetljenja, kakvim ga uvek i zamišljamo”.