Роберто Ћули у „Политици”

Абецедаријумом се називају књиге за децу, буквари. Људи данас мисле да знају све, али ја имам осећај да не знају готово ништа, нарочито када је реч о основама позоришта. Пишући свој абецедаријум морао сам и сам да учим шта значи позориште, рекао је редитељ Роберто Ћули (85), један од најзначајнијих и најпровокативнијих редитеља нашег времена који је протеклих дана био гост Београда. Овога пута, поводом тридесетогодишњице Битеф театра представио је свој лексикон „Мој абецедаријум позоришта”.

У свом лексикону чији је поднаслов „Правила, уметност, магија – археолошки лексикон сценских појмова”, Ћули је под одредницом „Аутор” записао: „За продукцију позоришта потребна су четири аутора, а први је аутор текста. Други аутор је редитељ и његово уметничко особље. Трећи аутор је глумац као глумац. Четврти, најважнији аутор је гледалац. Он одлучује шта види. Његов избор зависи од многих фактора. Једно извођење производи онолико представа колико има публике. Публика није хомогена публика. Позориште диже публику. Ово је једна од његових основних дужности”.

Још један долазак Роберта Ћулија у Београд подсетио је, не само славног редитеља и оснивача Театра на Руру из Милхајма, на лепе догађаје, сусрете и велику љубав са нашом ранопреминулом глумицом Горданом Косановић, већ и Битефове позоришне сладокусце на његову магију сцене. Ћули је уједно и први, двоструки лауреат „Политикине” награде за најбољег редитеља на Битефу. Први пут признање је добио 1977. године , одмах после Пине Бауш. Као другом добитнику тек установљене награде инициране идејом Мире Траиловић, награду му је после представе „Киклоп” у Кошутњаку уручила тадашња уредница Културне рубрике Бранка Оташевић. Био је то, у оно време, значајан финансијски износ од 1.000 долара. Времена су се мењала, мењала се награда. Сјајни Роберто Ћули, који је 1981. године у Атељеу 212 режирао „Декамерон 81”, није могао да буде заобиђен још једанпут – 1989. године.

Та 1989. година и 23. Битеф били су посебни, бележи новинарка Мирјана Радошевић која чини се чува најбољу документацију Битефа од свог оснивања до данас, а чијом смо љубазношћу и добили ове податке. Тек што је преминула у августу Мира Траиловић, Јован Ћирилов је Битеф отворио једном једином реченицом да је „цео 23. Битеф посвећен сећању на Миру Траиловић”. Те године поново је дошао Роберто Ћули, из два разлога. Један је био да уручи прву награду која носи име ранопреминуле наше глумице и његове музе Гордане Косановић. Награду у износу од тадашњих 20.000 марака поделили су Предраг Мики Манојловић и Вероника Дролц. Остало је записано на страницама Културне рубрике „Политике” да је Манојловић био „узбуђен до граница издржљивости” да би потом одржао величанствен говор захвалности баш као и Дролчева.

Други повод био је још једно учешће Ћулија на Битефу, после десет година. Била је то фантастична представа „Каспар” по тексту Петера Хандкеа, у тандему редитељ Ћули, драматург Хелмут Шефер у извођењу глумаца Театра на дер Рур. Жири „Политике” у којем су били критичари Радомир Путник (лист ‚‚Политика”), Владимир Стаменковић (НИН) и Владан Радосављевић („Политика Експрес”) није се двоумио и једногласно одлучио: Ћули је најбољи!

Тако се догодило да је присутни Роберто Ћули, бележи Мирјана Радошевић, имао привилегију да лично одабере награду – слику са изложбе Цилета Маринковића која се управо одржавала у Галерији УЛУС-а у Кнез-Михаиловој улици. Чин уручења награде, уља на платну великих димензија (135 x 114) симболичног назива „Завеса је спуштена” одржан је у клубу на петнаестом спрату „Политике”, месту где су гости наше куће биле величине културе и уметности од Иве Андрића до Клаудије Кардинале, Нурије Есперт, Сергеја Бондарчука, Бате Живојиновића и Бате Стојковића, Фестових и Битефових звезда. Образложење жирија прочитао је тадашњи критичар „Политике” Радомир Путник, у присуству Јована Ћирилова, уредника Културне рубрике Петра Илића, Цилета Маринковића и његове супруге Бебе, новинара Културне рубрике Мирјане Радошевић, целог ансамбла Театра из Милхајма и бројних гостију. Уметничко дело симболично је Ћулију „уручио” с обзиром на величину платна, Живорад Миновић, тадашњи директор и главни и одговорни уредник.

Платно је од тада у Ћулијевом позоришту. А као бизарност, да подсетимо, то је било време када су улазнице за Битеф биле од милион до двадесет пет милиона старих динара! Студенти су имали – бесплатне пропуснице..

– Имам многа лепа сећања на то време. Али моја сећања су и тужна, јер многи од људи из тог времена више нису живи. Ја имам 85 година и то видим као поклон, поготово с обзиром на моје здравствено стање. Иначе, у својим успоменама не могу да одвојим Миру и Јована. Они су имали подједнаку улогу у мом животу. На први поглед није деловало да пашу једно другоме, али то је само на први поглед. Заједно су успели да остваре нешто јако велико и значајно у културном и уметничком смислу у некадашњој Југославији, рекао је Роберто Ћули замољен од београдских новинара да прокоментарише то време.