Горке опаске Јурија Пољаковa

Комедија „Коферче” је први комад Јурија Пољакова који режирам, али ми он као писац није био непознат пошто је његов роман „Јаре у млеку” једна од оних књига којима се радо враћам, каже за „Политику” награђивана редитељка Оливера Ђорђевић која на сцени земунског Мадлениjанума поставља „апокалиптичну” комедију „Коферче” како ју је назвао сам аутор Јуриј Пољаков. Премијера је у петак 12. априла од 19.30 сати, а у представи играју Марко Гверо, Јелена Ћурувија Ђурица, Горица Поповић, Иван Бекјарев, Дубравко Јовановић и други.

– Кад је реч о наслову„Коферче” писац не оставља никакву недоумицу у погледу жанра. Иако говоримо о светској велесили и потенцијалној нуклеарној катастрофи, деминутивом нас писац обавештава да је у питању комични приступ који неминовно води низу неизбежних перипетија главног јунака Михаила Стражаренка. Пољаков користи свој комад да се разрачуна са оним појавама које, очигледно, сматра апокалиптичним у данашњем руском друштву. У „Коферчету” тако имамо представнике војске, политике, уметности, спорта, медија, уз осврт на стање у образовању, а асоцијације на стање у нашем систему су бројне – каже редитељка.

Комедија „Коферче” у којој главни јунак краде од председника Руске Федерације тајно коферче са дугметом за покретање атомског рата нуди невероватно духовите ситуације?

„Коферче” прати једног од оних малих људи који су увек присутни у пратњи оних великих и моћних. Он је човек који много тога види и чује, али њега углавном не виде и не чују. На почетку комада он одлучује да, због неправде која му се десила од стране надређених, узме ствар у своје руке. Оно што је мени било важно у раду на овој представи јесте низ подударности који очигледно постоји у функционисању (или нефункционисању) система у Русији и код нас. Теме корупције, позиције медија, позиције уметника, без обзира на водвиљску позадину, ипак избијају у први план овога текста. Горке опаске које Пољаков ставља у уста свог главног јунака, попут: „Код нас су људи пола државе покрали, па не седе у затвору, него у влади”, као да је написао неки данашњи Нушић, овде и сада. А опет је „Коферче” и права комедија у којој се вешто смењују елементи водвиља и апсурда.

Представа се успешно игра већ четврту сезону у Московском театру сатире. Мислите ли да ће је и публика овде тако дочекати?

Са јадним и превареним мајором Стражаренком кога су „прескочили у реду за стан” може да се поистовети готово свако и у нашој публици. А било би ми драго да после ове, или било које друге представе, неко у публици буде инспирисан да реагује на неку неправду у свом окружењу. Не мора се баш претити атомским оружјем, али некад је, ваљда, неопходно подвући црту и рећи: Не може више овако, ја на ово не пристајем, као Михаил Стражаренко. Наравно да јунак комедије са елементима водвиља није суперхерој који за једно поподне, као Брус Вилис, може да спаси свет. Али нико од нас то није. Зато нам је та његова недовољно планирана, трапава и смешна побуна толико блиска.

Задатак уметника јесте да буде друштвено одговоран, да разуме стварност, али да буде и критичан. Који је по Вама најснажнији знак у позоришту?

Нисам више сигурна шта би тачно био задатак уметника сада и овде. На уметничким академијама су и даље главни уџбеници из времена Мирослава Беловића, Мате Милошевића, Бојана Ступице, из времена кад је уметност у овој земљи, уз позориште као њен важан део, имала смисла. Сада би примеренији уџбеници били они који би били комбинација менаџмента и самопомоћи, нешто што би младим људима објаснило како да нађу смисао кад покушају да за коју годину раде и кад им се учини да покушавају да се попну на Монт Еверест опремљени јапанкама и кантицом за песак. Уџбеник који им даје упутство како да одговоре кад службеник компетентне кадровске комисије одређене за смањење броја запослених у култури изјави да је место гардеробера у позоришту непотребно „пошто глумац може сам да окачи свој капут”. Уџбеник који објашњава да реч „етика постоји у надахнутим говорима у позоришним бифеима, а да у реалности над сваком пробом и представом предност има неорганизовани продуцент било које серије који у једанаест увече јавља глумцу да има неодложно снимање у шест ујутру...

Готово да сте постали заштитни знак фестивала „Дани комедије” у Јагодини где редовно освајате главне награде?

То ми је изузетно драг фестивал и лаж би била рећи да ми награде освојене тамо не пријају, али увек ме највише радују друге ствари. Тренуци радости током рада на представи, смех на пробама, осећање да је истински благослов то кад ти твој посао причињава апсолутну радост и поништава сав стрес свакодневног живота, а онда живот представе са публиком, пуна сала насмејаних људи и њихови коментари при изласку...

Рођени сте у Београду али свој професионални ангажман са великим успехом негујете у Суботици? У чему је драж војвођанске равнице будући да је то поднебље расадник позоришних талената?

Мада сам рођена Београђанка, најзначајније представе сам урадила у позориштима у Суботици, Новом Саду, Сомбору и Зрењанину. У праву сте кад кажете да је Војводина расадник позоришних талената, али су услови у којима раде често непојмљиви. Народно позориште у Суботици, чији сам директор Драме на српском језику, већ више од десет година ради у бившој фабрици „Младост”, у простору који више личи на сценографију неког Кољадиног комада. Позориште у Кикинди животари већ годинама такође у неусловној згради која је тек сад кренула у какву-такву реконструкцију. Позориште младих у Новом Саду, које деценијама одгаја публику тог града, однедавно је подстанар на сопственој сцени. Народно позориште у Сомбору већ недељама бије битку да своју реномирану кућу одржи реномираном, док позориште „Тоша Јовановић” у Зрењанину, такође без права на сопствени приход, муку мучи да одржи Фестивал професионалних позоришта Војводине, са сваке године више него оскудним буџетом. Лепо је што је Војводина расадник позоришних талената, али у сваком расаднику би требало да постоји и неко ко те биљке негује.