Дах душе Врачара

Када је почетком осамдесетих дошао у Београд да игра одбојку, извесно време је знао само за Мутапову улицу. Она је дуго била његов географски компас. Клуб му је ту обезбедио стан и храну. Из управе, његовим родитељима стигло је уверавање да ће водити рачуна о момку са 16 лета на врелом београдском асфалту.

За Жељка Танасковића, дугогодишњег одбојкашког репрезентативца и човека који је проглашен за једног од најбољих спортиста државе, у Београду није било лако. Ношен спортском чврстином и одлучношћу, врло брзо је почео да прихвата реалност београдског асфалта. Почетна етапа прилагођавања протекла је без озбиљнијих емоционалних потешкоћа. Тада је, каже Жељко, схватио да је он један од оних који се спремно дочекају на ноге где год да их живот закуца.

Његошева улица се, без дилеме, урезала као најзначајнија у Београду. Разлози су многобројни. Јер, бити саставни део ње, њене историје, ништа мање првих београдских ћошкарења у тада малобројним кафићима, предност је сама по себи.

Данас се све чешће могу чути тумачења по којима је Његошева, заправо, најоригиналнији врачарски пандан њујоршком Бродвеју. Има и оних који су за то да се од овог места направи Медисон авенија. Староседеоци, пак, неће пропустити прилику да као њен архитектонски драгуљ истакну здање у броју 20,  познато као кућа пуковника Елезовића коју је у духу академизма 1927. године пројектовао професор Александар Дероко, а која је недавно уврштена у споменик културе.

Кафе "Цветић" у броју 8   

И док са једне стране постоје настојања да се очува и нагласи управо историјска и мултикултурална димензија Његошеве, у последње време не може се порећи и њен омасовљени забавни карактер. Колико год притиснута теретом тржишне економије, Његошева ће Жељку Танасковићу остати важна по локалу који се узима за претечу новог таласа и модерности. 

– Кафе "Цветић" у броју 8. Поред свих зграда и институција, он један од најзначајнијих и најдуже очуваних симбола ове улице. Протеже се од Улице краља Милана до Максима Горког. Успиње се од платоа испред Студентског културног центра. На самом почетку је хотел "Парк", један од малобројних примера соцреалистичке архитектуре. У наставку Његошеве појављују се излози који се, по свим критеријумима, могу упоређивати са светским и европским ентеријерима. Проглашавају је и улицом великог броја кафића. За Његошеву се чују коментари да је постала индустријска зона новог вида забаве, али у њој своје место и дугу традицију имају  једна основна школа и Трећа гимназија. Честа су дешавања и у Италијанском културном центру. Има ту и адвоката, зубара, лабораторија, фотографских радњи, дућана разних... Најбитније је што је, чини ми се, све урађено са мером и стилом. Ништа не штрчи, не излази из својих димензија и не боде очи. Нема  нападних, бљештавих реклама срачунатих да атакују на човекова чула.  Некада сам, у близини "Цветића", држао локал. Имао сам идеју да у ову улицу уведем спортску варијанту. Јер, и спортски начин живота је сличан Његошевој. Узбудљив, брз, динамичан, проточан. Ова улица је до данас остала саставни део мог свакодневног живота. Обавезни недељни ритуал. Место сусрета и размена информација. Од приватних, спортских до оних најповерљивијих дневнополитичких које допиру из сваког сепареа са већим мушким друштвом. У ствари, може се слободно рећи да Његошева у себи носи јак комуникациони код. То је њена основна карактеристика. Она је жива улица, са свим атрибутима нове урбаности – говори Жељко Танасковић који обавља функцију председника Савеза за школски спорт и олимпијско васпитање Србије. Иако се у Атини, док је играо у Грчкој, спортиста осећао као код куће, Београд је ипак одабрао за трајно место боравка.

– Заволео сам Атину, сличног смо менталитета. Био сам на путу да добијем  грчко држављанство, али сам у једном моменту све пресекао и одлучио да се вратим у Београд. Осетио сам да ми је место овде и да се најбоље осећам у близини Храма Светог Саве – тврди наш саговорник.

Катастрофа у школским салама         

По његовом мишљењу, постаје све јасније да ће Београд у будућности имати озбиљне саобраћајне проблеме и све чешће колапсе, уколико не добије метро. Организацију и функционисање града препушта онима којима је то посао. То су људи који треба да знају и виде који су основни проблеми у граду, да их ефикасно решавају, сматра одбојкаш. Као човек из спорта, каже, заокупљен је и другим питањима.

– Верујте ми да бисмо сви били запрепашћени када бисмо схватили у каквом очајном стању се налазе фискултурне дворане и сале у већини основних школа. Не може се читав град посматрати само из визуре спортске хале "Арена". Министарство омладине и спорта Србије основало је тело чији је задатак да се оваква ситуација измени и донекле ублажи. Младима се мора понудити решење да суровост и нарастајући криминал, лошу праксу и злодела са београдског асфалта замене срчаном борбом на терену. То је велика предност коју спорт пружа, а Београд је одувек важио за источник најталентованијих – истиче Танасковић.