Побуна провинције

„Шта се чека? Не тиче се ни Солане, ни Путина, а изгледа ни Дачића што Краљево нема спортску халу, пешачки мост преко Ибра...”

Ово су речи једног Краљевчанина који је, без сумње, у праву. У већини градова и општина у Србији завладала је нека постизборна пауза, ћутња кад су у питању преговори о формирању нове локалне власти.

Локални политичари приватно не крију да чекају одобрење из „централе” у Београду како би отпочели преговоре. Биће, кажу, „како горе одлуче”. Недавни покушај краљевачког огранка Српског покрета обнове, као члана коалиције „За европску Србију”, да иницира те разговоре остао је без резултата. Немају саговорника. Поштује се страначка дисциплина и тежи пресликавању политичке сцене с врха државе на локални ниво.

Добро, није лоше имати дисциплиноване политичке странке, али шта кад „горе” не иде глатко, кад се политичари гложе око крупних националних питања водећи при томе рачуна и о будућности својих партија. Предуго чекање на „коалициони образац” из централа не исплати се у „локалу”. За конституисање нових општинских скупштина рок је око месец дана, а и после формирања власти има много посла око избора нових органа. Следе именовања нових руководстава и управа у јавним предузећима. И у тим пословима ће, по свему судећи, проћи ова грађевинска сезона, а мостови, спортска хале, канализације ће остати… за догодине.

Најмање су локални политичари криви за такво „национализовање” општинске сцене. Тежња ка истоветној комбинацији власти, поред поштовања страначке дисциплине, у унутрашњости проистиче и из уставног и законског статуса локалних самоуправа у Србији. Финансијска зависност општина од највиших институција републике и воље државних функционера пресудно утиче на успех локалне власти и реализацију њиховог програма комуналног развоја. Због тога се последњих година на локалним изборима и појављују покрети, групе грађана чији је циљ борба за „дебеоградизацију”, односно за финансијску децентрализацију државе. На тој је основи тек формирани Покрет за Краљево освојио чак шест одборничких места.

Лидери таквих покрета поседују истанчан осећај за бирачку вољу у „локалу”, која не мора бити истоветна као на државном нивоу. Зато су све учесталији захтеви бирача да на листама за локалне изборе гласају за познате, способне и у народу популарне представнике, односно по принципу већинског изборног система, а не за деперсонализоване страначке листе. Познаваоци локалних политичких прилика тврде да би у таквом систему дошло до укрупњавања политичке сцене, у општинским скупштинама би било мање странака и странчарења, лакше би се и брже преговарало и договарало, а власт би била стабилнија и ефикаснија.

Другим речима, за локалну самоуправу би, како смо недавно од једног грађанина чули, „и Бог, да је писао изборни закон, написао – већински”.

За ту могућност грађани нису имали прилике да гласају. О томе је одлучила политичка елита, она која сада треба и да „одобри” почетак преговора о формирању нових општинских власти.