Србијанци у Црној Гори

Једна од релевантних тема у односу на исељеничке групе у региону које потичу из бивших југословенских република јесте и она о положају Србијанаца досељених у Црну Гору, који ту живе и раде. Чудним начином, о тој теми се, међутим, већ деценијама уопште не говори у јавности. При уобичајеним приказима популационе структуре у овој земљи они се чак нити не спомињу, као да не постоје. А зашто би се онда ико бавио положајем и правима некога ко не постоји? У читавом периоду од завршетка Другог светског рата па до данас присутна је, пак, упадљива различитост у положају Црногораца досељених у Србију, у поређењу са положајем Србијанаца досељених у Црну Гору. Док су први одавно у погледу својих права и животних шанси изједначени са тамошњим староседелачким становништвом, те годинама заузимају и обављају истакнуте друштвене функције, то није случај и са другима у овдашњој средини.

Таква ситуација је само једним делом објашњива квантитативним разликама популационих удела једних и других унутар једне и друге средине, те уједно и битно бољом узајамном солидарношћу црногорских досељеника у Србији. Кључни аспект објашњења ипак би смео бити садржан у осетно другачијем својственом темељном ставу према досељеницима.

Док је србијанско друштво отворено према лицима досељеним из других екс-југословенских република, те им се пружају сва права и могућности за каријеру у складу са њиховим способностима, дотле иста таква отвореност реално није присутна и у црногорском друштву, које, напротив, карактерише вишедимензионална затвореност. Ту се досељеницима традиционално, у складу са наслеђеним, те и даље утицајним родовско-племенским менталитетом који делује хомогенизујуће унутар староседелачког становништва спрам других и подстиче на затварање према другима, ма одакле они долазили, као и са извесним кашњењем формирања модерне грађанске свести, обичава препустити један превасходно друштвено сразмерно маргинални статус. Они, додуше, могу одрађивати послове у својој свагдашњој струци, али практично бивају скрајнути, постојано држани на пристојној дистанци од значајнијих службених и друштвених функција. То је веома карактеристично за положај управо србијанских досељеника, којима према расположивим сазнањима од педесетих година прошлога века па све до данас није било омогућено вршење ма каквих важнијих функција у црногорском друштву.

Без обзира на њихове способности, људске и стручне квалитете. (А то, пак, практично значи да им је био предодређен статус најамних радника у њиховим свагдашњим струкама.) Њих у Црној Гори не само обичавају (као и остале досељенике) означавати као „извањце”, него их се неретко гледа са извесним потцењивањем – у складу са чиме онда бивају и третирани. Насупрот томе, у истом периоду велики број црногорских досељеника у Србији имао је прилику да врши низ значајних друштвених функција – почев од директора, декана, ректора, преко министара, високих државних функционера, па све до председника саме државе! Таква драстична несразмера у положају јединих и других тешко да може бити правична и коректна. Стога би се најзад ваљало заложити за њено ублажавање и поступно превазилажење, за једно какво-такво уравнотежење положаја црногорских досељеника тамо и србијанских досељеника овде.

Но, сами досељени Србијанци у Црној Гори деценијама су потпуно неорганизовани, немају никаква своја завичајна удружења, нити своје представнике у овдашњим државним институцијама, па чак ни у невладиним организацијама, које би подржале остваривање њихових права. Поврх тога, изненађујућим начином, ни сама амбасада Србије у Подгорици од свог отварања па све до данас није показала одговарајуће интересовање за положај досељених Србијанаца, нити је предузела било какву иницијативу на плану његовог побољшања. На тај начин, присутност србијанске дијаспоре у Црној Гори, те низ социјалних, правних и других животних питања са којима се они у тој средини сусрећу бивају од њихове властите матичне државе практично игнорисани.

Најкасније од обнављања државне самосталности Црне Горе, Србија је међутим морала отворити питање положаја досељених Србијанаца, јер су се они тиме чињенички затекли у једној страној држави. Унутар које, једнако као и унутар сваке друге стране суверене државе, ваља сагледати питање њиховог положаја. Те онда и порадити на његовом квалитативном унапређивању. Мимо свих добрих обичаја, београдски политичари који долазе у званичне посете Подгорици, нису до сада показали никакво интересовање да се сусретну са представницима досељених Србијанаца, упознају са реалностима њиховог статуса у овој средини и пруже им извесну подршку. Једна од тих реалности су, рецимо, и асимилациони притисци, којима су посебно изложене овде удате Србијанке, и којима се не крајње ретко далекосежно и повинују. Па се тако неке од њих временом почињу у више погледа отуђивати од властитог културног и етничког идентитета.

Насупрот томе, држава Црна Гора је у постреферендумском периоду одмах стала уз своје исељенике настањене у Србији, подржала њихово организовање, унапредила њихово повезивање са матичном државом, потпомаже остваривање њихових права... Посебна пажња обраћа се истакнутијим тзв. црногорским кадровима, било да припадају интелектуално-уметничкој сфери, сфери бизниса или спорта, уз настојање да се са њима одржавају тесне споне. Те да их се ангажује, да допринесу интересима и њихове матичне државе у одговарајућим областима. Држава Србија је, пак, Србијанце досељене у Црну Гору практично препустила њима самима и расположењу њиховог свагдашњег овдашњег социјалног окружења. А оно није увек „братско”.

Редовни универзитетски професор, Никшић

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа