Свако може да се прави озбиљан, али не и духовит

Кад сам у Америци, много тога из Србије ми недостаје: од мириса липа на Гундулићевом венцу до бурека из Венизелосове улице, Гардоша, Косанчићевог венца, Аде Међице. Али донекле живим у обе земље паралелно, као што су тако део живота проживели и други српски писци: Пекић, Киш, а пре њих Вук, Доситеј, па уколико убројимо и писце дипломате, попут Дучића, Ракића, Растка Петровића, Андрића, Црњанског, онда то није изузетак него правило, каже Владимир Пиштало, писац, (добитник Нинове награде за 2008. за роман „Тесла, портрет међу маскама”) који предаје светску и америчку историју на Универзитету у Вустеру (Масачусетс).

Управo је објављена његова нова књига „Значење џокера” у издању „Агоре”. Претходна, роман „Сунце овога дана, писмо Андрићу”, доживела је три издања, имала 58 промоција, изазвала велико интересовање и донекле променила начин на који читамо овог писца. „Значење џокера” је збирка есеја који су резултат његових размишљања кроз готово три деценије (неки од њих објављени су и у Политикином додатку „Култура, уметност, наука”). Дотиче он ту многе теме (хумор, теорије завере, рекламе, време пост-истине) и многе личности попут Марка Твена, Абрахама Линколна, Чарлија Чаплина, Чарлса Симића, Коракса, Зографа... А још на почетку подсећа да је Кјеркегор од богова тражио само једно: „Нека смех буде на мојој страни”.

Хумор је само за оне који желе да се осећају живима, тврдите у књизи „Значење џокера”. Може ли и хумор да се потеже као џокер?

Свако може да се прави озбиљан, али духовит не може. Смех је најцивилизованија музика на свету, најкраће растојање између људи. „Тешко друштву које не зна да се смеје”, упозоравао нас је Иво Андрић. Хумор је подругљив и слободан. Намрштеност је правоверно забринута. Никад нисам веровао да ће онај намрштени Роденов мислилац, са изразом борца против тврде столице, ишта смислити. Ако олакшање дође, оно му неће доћи у форми идеје. У мојој новој књизи хумор није нешто супротстављено мишљењу. То је начин мишљења.

Кажете да вас људи, када чују да предајете америчку историју, често питају: „Какву историју? Па Америка нема историју!”. А ви тврдите да је Америка некад била „најбоља друга шанса човечанства”. Шта је данас?

Кад је Америка насељавана, деведесет одсто Европе бавило се пољопривредом. У Енглеској земљу је наслеђивао само први син. Остала браћа била су осуђена да читав живот буду слуге – беземљаши и да моле богаташа за посао, са капом у руци. У Европи није било земље. У Америци је било. Како је време пролазило, граница се померала према западу. Запад је постао „нова Америка”. Старији људи су саветовали млађима да иду на Запад, јер је тамо било и земље и наде. Тамо је извирала будућност и могло се почети из почетка. После се граница преместила на отворена мора, у колоније, па у космос. Преселила се у нереалност. Ипак „најбоља друга шанса човечанства” остаје један од најпоетскијих описа Америке. То је идеја да сви људи заслужују другу шансу у свету у коме многи не добију ни прву. А Америка данас? Безидејна земља у безидејном свету.

Један есеј посвећујете америчком новинару Хенрију Луису Менкену, који је, како кажете, предвидео да ће обични људи „једном испунити жељу свог срца и украсити Белу кућу правим правцатим мороном”?

Менкен је био аутентични настављач Марка Твена. Недостајало му је поштовања за било шта, укључујући и оно што се данас назива политичка коректност или језик дозвољеног. Менкен на своја уста не би добровољно ставио брњицу. Усрећивало га је исмевање хипокризије или „дражење звери”. У Србији је потпуно непознат. Чуди ме што га никад нису употребили комунисти или српски критичари америчког империјализма. Јер нико као Менкен није исмевао своју земљу и свет са толико талента и – радости. Он је веровао да се у популистичким друштвима спроводи насиље над интелигентном мањином. Веровао је да нико није изгубио новац зато што је потценио интелигенцију масе. Веровао је да већини његових сународника Бетовен значи таман толико као да је умро на рођењу. Као старозаветни пророци он је говорио истину моћи у лице. Само, он је то чинио кроз смех. Као и Чаплин, није поштовао царево ново одело. Презирао је ауторитет и медиокритете, што је сматрао једним те истим. Америци је опет потребан Менкен.

У есеју „Теологија завере” кажете да су Срби упадљиво обдарени за конспирацију.

У једном тренутку су се Срби упадљиво истицали. Онда су их други достигли. Диетрологија је италијанска псеудонаука по којој ништа није онако како изгледа. Можда је потпуно супротно, али онако како изгледа сигурно није. Свет је у међувремену постао пун диетролога. Неки човек у Арт институту у Чикагу ми је објашњавао да људи никад нису били на Месецу. Живимо у времену кад се губи вера у чињенице. У свету пост-истине цветају алтернативна објашњена. У међувремену су се десили и Викиликс и Едвард Сноуден. Свет очигледно није само онакав каквим се представља. Тешко је знати где престаје диетрологија а где почиње параноја. Амерички песник Делмор Шворц је упозорио: „И параноик има непријатеља”.

Ако је руска литература изашла из Гогољевог шињела, а америчка из Твеновог белог сакоа, као што кажете, из чијег капута се излегла наша?

Из Андрићевог кишног мантила, оног у коме се сликао поред Дрине! Андрић је, без сумње, био наш највећи јунак интерпретације света. Био је књижевни антиколонијалист. Говорио је: „Наочари су бечке, очи су наше!” и „Зашто да моја мисао добра и права буде мање вредна од исте такве у Риму или Паризу?!”. Читаоци воле да се поносе њиме, а преко њега својом културом. У том су донекле били спречени архаичним или злонамерним интерпретацијама. Дошло је време читања занимљивијег, страснијег, духовитијег Андрића, јер он је био све супротно од онога што су нас намрштени и недуховити критичари убеђивали да јесте. Говорио је да мала количина наивности писцу никад не смета. Волео је сунце и тврдио да је само на сунцу стварно жив. Јако је волео жене. Писао је да је човек – своја чежња. Није веровао да се вољом може утицати на стваралачки чин и признавао је да је све што му је дошло по свесној одлуци у његовом животу било секундарно. Мислио је да је трезно стање истина пожељно, али немогуће, да људима владају страсти – да је небо алкохол, вода опијум, а дисање хашиш.

Шта један писац данас може или треба да поручи човечанству?

Веома је тешко, разумним речима, обратити се похлепним страстима човечанства. Страсти су слепи џин. Разум је патуљак који му седи на рамену. Џин је желећа машина, вођена силама. Има једну мисао у глави: „Ја хоћу”. Али патуљак наставља да му говори у уво. Џин срља још страшније. Патуљак наставља да шапће. Џин жури напред као да вуче свет за собом. Патуљак наставља да шапће. И у једном тренутку џин стане.