Како снимити јецај

Било је потресно, достојанствено и одмерено. И било је врхунски професионално. РТС је 23. априла обележио тужно сећање на погибију 16 својих радника који су се у кобни петак 1999. нашли у мастеру и изгубили животе под бомбом која је прецизно погодила „срце” телевизије.

Премијерно је приказан одличан документарни филм „Хроника најављене смрти” Светлане Јанићијевић, у којој су говорили неки од оних који су те ноћи изгубили најмилије. Сви они су кроз емотивну причу дали портрет бола, а чули смо и за одговор Милана Јоксимовића на молбу супруге да те ноћи не иде на посао: „Онда ће уместо мене неко други погинути.”

Тог 23. априла у телевизији је било између 100 и 150 радника. Зашто и по чијем наређењу? То је питање које је први пут јавно изговорено пред породицама погинулих, пред рушевинама у Абердаревој и пред јавношћу. Потом је приказана одлично осмишљена и реализована „Тишина у Абердаревој”. Уззапаљене бакље у рушевинама, чули смо сјајне рецитације Небојше Миловановића и Игора Ђорђевића и новинаре и спикере РТС-а који су, задржавајући сузе, говорили о погинулим колегама. Тај низ људи у црном одао је свечано и емотивно пошту. Били су ту: Драган Вучелић, Владимир Јелић, Ивона Пантелић, Сандра Перовић, Александар Стојановић, Рада Ђурић, Тамара Грујић, Драгана Косјерина, Милица Недић,Милица Гацин, Бранко Станковић, Кристина Раденковић, Јован Мемедовић, Весна Радосављевић и Душица Спасић. Чули смо и да је тада у Дневнику РТС-а  вест о погибији запослених објављена у 20.том  минуту.

Неправда је што је на одјавној шпици писало: „Производња РТС”, уместо имена редитеља, сценографа, сценариста... Одличан је био и музички избор у извођењу Хора и Оркестра РТС-а и Хора руске цркве у Београду, балетска нумера уз Моцартов Реквијем „Лакримоса”, што је на латинском јецај...

Талентовани и искусни драматург проф. Предраг Перишић и редитељ Предраг Велиновић створили су величанствени ТВ филм „О животу и смрти” и посвету жртвама РТС-а осликали бојама живота кроз форму омнибуса о људима са сновима, плановима, будућношћу. Деликатно, у свакој причи један од актера помене да је те ноћи дежуран на телевизији.

Мајстор бојења емоцијама Предраг Перишић (аутор „Максиметра”, „Образа уз образ”, „Полицајца с Петловог брда”, „Није лако с мушкарцима”...) направио је готово немогуће: ко не зна шта се те ноћи десило, помислио би да је то само добар филм о надама, љубавима, неспоразумима, животу који се рађа... За нас који знамо био је најпотреснија последња сцена ј: улазак јунака тих прича кроз врата телевизије. Кроз која више никада неће изаћи. У добром одабиру глумаца посебно су били уверљиви Милутин Милошевић, Небојша Миловановић, Страхиња Блажић и Миодраг Кривокапић.