Искушења српске демократије1

Што је у Србији постизборна математика сваким даном све замршенија, то су тонови на јавној сцени све гласнији, па чак и претећи. Воља бирача, изборна воља грађана сада се одједном спомиње у контексту који нема везе с демократијом, јер заиста нема никаквог смисла држати сада бирачима казнене проповеди о њиховим изборним греховима. Заправо, за уставне слободе врло је опасно када се неко стално позива на глас „народа”. Овај „народ”, ако није скупио 126 мандата, мора прво да буде „измишљен”, било кроз псеудополитичку театрализацију политике, било коришћењем инструмента неке врсте плебисцита. Технологија тог процеса је следећа: прво странке које нису задовољне, било изборним резултатима, било постизборним коалицијама, покушавају да направе јавну подршку и створе утисак кризне ситуације типа „бити ил’ не бити” у Србији која је већ дуже у некој врсти популистичког узбуђења. После тога оне се позивају управо на оно расположење које су изазвали њихови стручњаци за мобилизацију. Тако сопственим деловањем производе хомогени „народ”, на чије се гласање те незадовољне странке или коалиције онда и позивају. То је једна нова врста „вето-популизма”, који напада све оне који су наводно издали аутентичну „вољу народа”.

Да ли су на сцени ауторитарне тенденције у Србији, или је то слабљење ионако крхке демократске структуре, да ли су те нове појаве за сада само у контурама, а напади на уставне слободе више реторичке природе, иако би неко можда приметио да су и речи дела? Или је демократија у Србији, под притиском глобализације, на кризу социјалне кохезије реаговала ауторитарним тенденцијама? Да ли воља бирача представља само својеврсни артефакт, мешовити производ настао од дизајнирања квота и политичког маркетинга, па после грађани у резултатима избора више и не могу да препознају своју слободно изражену вољу? Или демократски поступак губи своју суштину?

Искушење ауторитарности у Србији расте у мери у којој политичари верују да постоји само једна једина опција: прилагођавање захтевима тржишта. Што је већи притисак глобалног економског развоја, то је интензивнија претња страног капитала могућим бојкотом, то је веће искушење за политичаре да јавно демонстрирају снагу и да грађане умирују лажним обећањима да могу да обезбеде мирну коегзистенцију између глобалног капитализма и суверене националне државе.

Дакле, ако је у Србији после 5. октобра 2000. крај историје био почетак стварања нове евроатлантске класе и консултантске делатности са онима који заговарају слободно тржиште у свему осим у мишљењу, сада је прилично јасно да је дефинитивно завршен период лакоће владања, згртања пара и игнорисања народа.

Јер још је Енгелс сматрао да је сасвим могуће ујутро зарадити милион на берзи, а онда сав тај новац потрошити на револуцију после подне. Наши савремени тржишни револуционари раде обрнуто. Можда је за српски политички мамурлук после избора најбоља шок терапија. Проблем је што је једни виде у уличним демонстрацијама као подршци мултимедијалној визији европског благостања, а други у демократији која постепено превазилази политичке странке и поједине лидере.