Руска опера има сопствени пут

Национални уметник Русије Јуриј Александров, оснивач и стални уметнички руководилац театра Опера Санкт Петербурга, једног од најбољих и најнаграђиванијих музичких позоришта у Русији и ван њених граница, поново је гост Београда. На сцени националног театра публика је прексиноћ имала  прилику да гледа представу „Ловци бисера” Жоржа Бизеа, а вечерас ће од 19.30 сати на сцени земунског „Мадленијанума” овај реномирани ансамбл гостовати са представом „Фауста” Шарла Гуноа, обе у режији Јурија Александрова. Гостовање је реализовано у оквиру турнеје Опере Санкт Петербурга, а поводом 150 година Народног позоришта у Београду и две деценије „Мадлениjанумa”.

– Изводићемо вечерас Гуноовог „Фауста” и, упркос прилично авангардној, авантуристичкој и модерној поставци, музичке принципе смо до краја испоштовали. Хоћу да кажем да смо ми можда једини театар који ову представу изводи у интегралном музичком облику. Београдска публика ће имати прилике не само да види занимљиво конципирану представу, већ и да чује музику коју никада раније није чула у „Фаусту”: „Маргарета за преслицом – 2. део”, „Хор вештица”, оперску верзију „Валпургијске ноћи” – каже Јуриј Александров кога београдска публика добро познаје јер је пре неколико сезона управо у „Мадленијануму” режирао опере „Травијата” и „Пајаци”.

Важите за уметника који својим креативним експериментима и неочекиваним редитељским решењима помера границе уметности. У чему се огледа особеност представа „Ловци бисера” и „Фауст”?

Мој театар, који сам основао и који до данас водим, пре свега је музички театар, иако је по свим спољним обележјима редитељски. Али је васпитаван на принципу: музика испред свега осталог. Само музика ми даје право да судим да ли је опера занимљива или није. Када почнемо да радимо неку оперу, често чујем коментар: „Па то је лоша опера”. Ако говоримо о великим композиторима, ту не може бити лоших опера. Може бити само лоше режираних опера. Зато је музичка партитура фундамент. Наравно, битан је и текст, битне су и редитељске идеје, али не науштрб музике.

Колико се руска опера данас изводи у свету? Којим путем иде руски музичко-сценски израз?

Чињеница је да је руска опера данас веома популарна на западу и повремено успевам да урадим неке поставке и ван Русије. На пример, у Ла Скали сам режирао дело „Черевички”, у Варшави „Јевгенија Оњегина”, у Вроцлаву „Бориса Годунова”, да не набрајам даље. Недавно сам имао премијеру „Царске невесте” у Естонској националној опери. Руска опера је тражена и код страних редитеља. Данас више не важи онај стереотип да руски редитељ може да режира само руску оперу, а италијански само италијанску. Италијани „касапе” руску оперу како им падне на памет! Нажалост, често видим да страни редитељи у руској опери дозвољавају себи такве ствари какве никад не би у својој националној опери. Има и бриљантних изузетака, али углавном је то неки историјски условљен, чак наметнут концепт, који нема везе са руском музиком. Узмимо само хомосексуалну причу између Оњегина и Ленског, коју сам видео у Немачкој... Све су то бесмислице! Руска опера има сопствени пут. Доста се разликује од италијанске по маниру извођења, по артикулацији, по својој вокалној школи у целини. Заправо почива на репертоарском театру какав постоји само у Русији.

Опера Санкт Петербурга је у време оснивања пре три деценије била замишљена као стваралачка лабораторија. Каква је била њена путања до тренутка када је постала Државни камерни музички театар?

Мој театар настао је по принципу доминантне улоге музике, јер сматрам да уметник који има глас треба да живи од велике музике. Камерне музике нема тако много и, када смо окупили ансамбл изузетних певача, постало је јасно да им треба велика музика. Зато на сцени нашег театра имамо комплетан класични руски и страни репертоар, као и много савремених оперских дела. Наши уметници су универзални. Генерално говорећи, принцип камерне опере је да руши „четврти зид”, тако да моји солисти могу да играју представе на пола метра од гледаоца, који онда осећа не само како уметник дише, већ и како зрачи. Опера Санкт Петербурга је пре свега опера крупног плана. Навикли смо да живимо од сваког педља сцене, што изузетно дисциплинује уметнике. Настојимо да мизансценирањем плетемо причу представе, чинећи је експресивнијом. То је природан процес, штавише, наш театар је иницијално био својеврсна стваралачка лабораторија, али пошто га ја доживљавам не само као полигон за спровођење својих редитељских идеја, већ и као школу за певаче, диригенте и оркестар, Опера Санкт Петербурга је веома брзо прерасла у стални државни театар. Данас наши певачи раде по читавом свету.

У каквој атмосфери раде ваши уметници будући да је Санкт Петербург расадник талената?

И бивши и садашњи уметници добро знају да се у нашем театру не само учи нови репертоар, већ и овладава професијом. Ми, на пример, имамо јединствен хор, који игра боље од балета и пева боље од хора било којег оперског театра. А има само 14 чланова! Али они су добро увежбани и не добијају ништа мање аплауза од солиста. Треба такође узети у обзир и то да имамо веома јаку конкуренцију. Поред нас су три сцене Маријинског театра, Михајловски театар... И наш конкурентни потенцијал и снага су искључиво у таленту и у квалитету. На томе све и почива.