Одрастање по др Споку

Александар Вучић данас пуни две године: 31. маја 2017. положио је председничку заклетву. Уколико желите боље да упознате слављеника, искључите телевизор и прочитајте др Бенџамина Спока, светски познатог педијатра, чија је „Нега беба и деце” незаменљив водич за разумевање детета. Греше они који тврде да много шта овде „није нормално”. Сасвим је нормално – за двогодишњака. Одраста Александар у временима када, попут заштитника грађана, добијамо и заштитника деце. Укључујући и оне обесне чије поступке бранимо слегањем рамена: такав је, шта ћу му ја. Боље дете немамо, горе тешко да бисмо измислили, што рече онај сељак из Котраже.

Наш слављеник гестовима показује да би да његова буде последња. Посебно када га позову на „срећну” телевизију, која је националну фреквенцију добила као дечја. Дете се „помало понаша као неко ко се осећа мучеником... Оно заиста постаје насилник. Тражи да се чини све што хоће и како је увек радило. Оно се разбесни ако се неко уплиће у његове послове или ако му поспрема играчке”, пише аутор друге најпродаваније књиге на свету, после Библије. „Понаша се као особа која би да буде газда, чак и онда када га нико не узнемирава”, објашњава др Спок и додаје: „Негативизам достиже нове висине и прима нове форме после две године”. Аух!

Дете има разбукталу машту, манипулише чињеницама и воли да измишља градећи сопствени свет и паралелну стварност, пише др Спок. Александар је тврдио да је рођен у инкубатору. Симп(том)атичне дечје лажи, што би рекли. Дете ће пре рећи да други (грађани) воле да лажу него што би признало да не говори истину. Да је старији, Александар би постао апсолутни рекордер по броју датих и неиспуњених обећања. Сањао би да је Србију увео у златно доба, а опозицију извео из парламента. Нашао би решење за Косово, а онда би покуњено признао пораз.

Тврдоглаво дете се не извињава, сем у случају крајње нужде. Када нешто поквари, пажњу (родитеља) би да преусмери на нешто неважно. „Две године је велико доба за пренемагање”, каже др Спок, па је „борба воља са двогодишњаком умарајућа”. Заиста зна да буде. Пркосно стисне усне кад га питају ко је поломио чашу у Савамали. Воли да ради шта хоће. Уме и да се инати. Из ината продужи конференцију за штампу док демонстранти блокирају зграду Председништва. Из ината каже да ће се „као сви други” (око Косова) правити блесав.

Деца су себична. Желе све са себе. Вриште и ударају по поду ако не добију шта хоће. Немој неко да покуша да малом Александру узме играчку власти. СНС-звечку која тако заводљиво бруји испуњена звуковима рапорта премијерке и министара, батаљона државних секретара и подсекретарица, армије локалних функционера, полиције и војске, тужилаца, директора и вођа навијача, умилних удварања, послушних медија.

Размажено дете каже: „Нећу шаргарепу”. Александар каже „Нема те силе која ће ме натерати да разговарам са лидерима опозиције”. Као и сва деца, игра се жмурке. Воли да (колима) утекне па да га обезбеђење јури „кô у ’Отписанима’”. Свако дете воли театралност. Натера се на сузе (у Нишу) да би добило симпатије, а у другој прилици жели да покаже да је љутито храбро. Скривен иза храбрости, родитељима стално хоће да каже да га прогањају „мрзитељи” и неки зли новинари. Када се суочи с ауторитетима, двогодишњак каже: „Нећу више никада”.

Дете воли ласкање. Александар се таквима окружио. Није нашао за сходно да каже да претерује онај који тврди да ће се у Србији за две деценије време мерити по – Вучићу. „Природа детета тера га да одлучује за себе и да се одупире притисцима других људи. Покушај да води битку без много искуства доводи га да се затвара у себе.” Мали Александар не верује много околини. Отворено показује да га нервирају другари у јаслицама који му се не допадају, понекад и слика неке мале Ангеле коју су му показали. Уважавање околине није му својствено. Савезнике зна да у бесу гађа пепељарама. Има др Спок објашњење: „Двогодишњаци се не играју много заједно. Нема сврхе покушавати да двогодишњака научите да дели, он за то једноставно није спреман.”

Шта ћемо са изливима беса? Зашто деца гризу? – пита др Спок. „Можда се не може довољно навикнути на другу децу, као да су му они супарници, па мисли да су опасни и да му желе зло”. „Двоипогодишњак чак противречи самом себи.” Приказао би се као да зна све, а када му затреба делује као да не зна ништа. Александра мучи песимизам који је код себе препознао, а хтео би светлу и веселу будућност.

Има двогодишњак проблема да се одлучи, а када се одлучи, онда би то да мења јер је његово разумевање света још ограничено, каже др Спок. Отуд конфузија рођенданца који није сигуран да ли пут ка ЕУ води преко Брисела или Москве. Не зна ни шта ће са народом: једног тренутка му захваљује, другог га критикује за лењост. „Деца обезбеђују снагу, али родитељи морају да управљају.” Сви ми смо Вучићеви „родитељи”, бирачи, Скупштина, медији... Родитељи су ред и закон. Ми смо родили њега, не он нас. Биће да грешимо јер смо двогодишњаку допустили да се бесно баца по самопослузи што није добио још један лилихип. Грешка је што смо му препустили да о свему одлучује сам.

Двогодишњаштво не траје заувек. „Аутоматски отпор и непријатељство се код већине деце смањује. Када има три или четири године, дете је већ научило да груба агресија није добра”, пише др Спок. Опозиција не верује да је Александар то у стању, али славни педијатар поручује: „У међувремену, запамтите да цените себе зато што остајете мирни и рационални – што није лако када ваш двогодишњак полуди.”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа