Шта то беше политичка коректност

Када се Милена Берић, која предводи тим за организацију фестивала „Крокодил”, похвалила да је Мишел Уелбек, који 7. јуна долази у Србију, одбио да посети 43 друге земље, неопрезно објашњавајући да је један од његових услова да дође у Београд био да може да пуши у хотелу и на другим местима, неки су се упитали да ли он овде и долази само због непостојања забране пушења. А сам Уелбек је тиме открио да има исти проблем као и Флорен-Клод Лабрус, (анти)јунак његовог новог романа „Серотонин”, који приликом пресељења у хотел бира искључиво онај из ланца „Меркур”, јер је ту дозвољено пушење.

Да ли за ову неочекивано добру вест за нашу земљу треба захвалити томе што у Србији још није стриктно забрањено пушење, мање је важно од чињенице да ова вест заиста јесте добра, будући да је Уелбек, према многима, највећи живи писац у Француској, најпопуларнији у Европи и без сумње један од највећих писаца данашњице. Они који нису читали његове књиге, а с разлогом су алергични на писце око којих се диже медијска прашина, спремни су да га омаловаже. Али зато они који књиге читају нису спремни да падну у овај клише.

Књижевне домете му у свету одавно нико не оспорава, али га зато због спремности да се супротстави политичкој коректности још од првог романа, „Проширење подручја борбе” из 1994. године, етикетирају као непријатеља естаблишмента. Затим и као женомрсца, безбожника, пророка, у сваком случају као провокатора. После романа „Покоравање”, у којем предвиђа да ће Француска 2022. добити председника муслимана, тадашњи премијер Француске Мануел Валс поручио је: „Француска није Мишел Уелбек!” Ипак, Макрон му је ове године уручио Легију части.

У време док је још давао интервјуе, на директно питање новинарке „Гардијана” да ли мрзи жене одговорио је: „Не! Не уопште!” Да ли има фобију од ислама? „Вероватно”, рекао је, али и додао да реч „фобија” означава страх а не мржњу. Одбија и помисао на то да је пророк, без обзира на то што је „Покоравање” у Француској објављено на дан кад је извршен атентат на лист „Шарли Ебдо” и што је „Серотонин”, у којем француски пољопривредници дижу буну, написао пре него што су жути прслуци изашли на улице. Поготово одбија да прихвати одговорност за оно што се дешава у Француској.

Замера му се и да је вулгаран. Мада описи експлицитне сексуалности нису за њега табу, вулгарност је у његовом делу узгредна, а суштина је на оштрој иронији којом засеца француско друштво и целу западну цивилизацију која пропада. Уосталом, бројни критичари су срж „Серотонина”, упркос снажној друштвеној позадини, видели управо у инсистирању његовог јунака на томе да је у овом јадном свету једино љубав важна. Није онда тешко поверовати да се иза Уелбека, у ствари, крије једно створење окренуто љубави, како га је доживео и Владимир Д. Јанковић, преводилац његове поезије на српски.

Ако и ту не вара, тај провокатор!