Идентитети, маске и Одисеј

Опус шпанског аутора Педра Алмодовара пријемчив је домаћој филмској публици будући да социолошки и психодемографски наша култура гравитира медитеранској по темпераменту и по слављењу карналног. Међутим, иако је немало аутора изашло из Алмодоваровог целулоидног шињела, савремени шпански филм заправо и није у сенци овог великог аутора. Са једне стране, Алекс де ла Иглесија (Пердита Дуранго, Грешна заједница, Ферпектан злочин), одрастао на стрип естетици, пародичар и мрачни сатиричар с неизбежним реквизитом – лешом, а са друге, Алехандро Аменанбар (Теза, Отвори очи, Духови у нама), склон натприродним елементима у жанру, показују да постоје и другачије поетике. Такође, аутори чија дела смо имали прилике да видимо на претходном Фестивалу ауторског филма, Антонио Бандерас у дебитантској режији Летње кише, и Хуан Карлос Фалкона са Скривеном кутијом, испостављају изразит афинитет према такозваном филму носталгије.

Прошлонедељна ревија новог шпанског филма под називом Шпански метар 2008, у селекцији Небојше Поповића, уредника филмског програма Културног центра Београда, а у сарадњи са Институтом Сервантес, затекла је публику полифонијом ауторских поетика, атмосфера и наративних стратегија. Седам филмова скорашње продукције потврђују нам да шпански филм не подразумева увек муњевити, врцави дијалог, бахтиновски карневал, и карикатуралност филмских јунака. Сем времешног Бигаса Луне и његовог Зовем се Хуани, видели смо остварења махом млађих аутора – Темеље живота Рамона Саласара, Илузије Сеска Гаја, Ноћ сунцокрета Хорхеа Санћеса Кабесуда, Из тела у тело Висентеа Пењароће, Тамноплавоскороцрно Данијела Санћеса Аревала, и Стид Давида и Тристана Уљое.

Саласарови Темељи живота спајају пет јунакиња различитог социјалног статуса и амбиција, и у портретисању сваке од њих редитељ истовремено истражује исходишта социјалне драме, сатире, мелодраме и романтичне комедије. Лајтмотив који их повезује су стопала и ципеле – није у питању пуки Фројдов фетиш већ подмукло дејство еманципације и покушај да се стане на сопствене ноге и буде чврсто на земљи. Глумице носе филм Темељи живота – у улози компулсивне богаташице је Анхела Молина, шпанска инкарнација Ирене Папас, а сећамо је се и из поменуте Фалконове Скривене кутије, потом фернанделовски експресивна Моника Сервера као аутистична девојка, препознатљива из улоге у Ферпектном злочину, и коначно трансвестит (или пак транссексуалац), Антонија Сан Хуан, глумац/глумица невероватне фотогеничности.

Издвојимо и Илузије Сеска Гаја – јунак је филмски редитељ који одлази у планинско село да напише сценарио за нови филм и заљубљује се у непосредну, интелигентну виолинисткињу. Као у најбољој традицији новоталасовца Ерика Ромера, (Годишња доба) пар се никада у потпуности не спаја, а филмски наратив гради настојање протагониста да испитују деликатну линију емоционалног контакта, погледе, контуре тела, осмехе. Но, за разлику од Ромерових, Гајеви јунаци воде прилично штури дијалог – уместо њих графички и тонално комуницирају киша, планинска магла, колиба, и што је најважније, њихови пријатељи. Тензију двоје тридесетогодишњака  не рађа типично католичка кривица (обоје имају партнере) већ огољеност мушкарца и жене једног пред другим и страх од преласка осетљиве границе. Илузије (у оригиналу Ficcion – фикције) заправо потенцирају моћ онога што није реално – био то филм и филмска фикција која ће настати из јунаковог новог сентименталног искуства, била то варљивост и неухватљивост алхемијске формуле љубави. У овом заиста прецизном, одмереном остварењу, одмак од стереотипа вриштећег колорита шпанског филма Сеск Гај чини не само у медитативној атмосфери одсуства дијалога већ и десатурисаном, испраном фотографијом.

Занимљив искорак представља остварење Из тела у тело Висентеа Пењароће. Иако се у наслову сугерише тело као спроводник, као медијум либидозне енергије, реч је заправо о отворено дезилузионистичком наративном поступку. Главни јунак, млади полицајац, у брачној и емоционалног кризи наједном постаје лик из филма. На тренутке је заправо филмска звезда која тумачи полицајца, а потом се враћа у свој суморни живот у коме сања премију на лутрији. Пењароће не само да гледаоца држи у неизвесности будистичке параболе – сањао сам да сам лептир, а када сам се пробудио, нисам знао јесам ли заиста човек који је сањао лептира или лептир који сања да је човек – већ се наслања, не без ироније, и на Калдеронов комад Живот је сан, па и на филмско истраживање ове теме у већ поменутом Аменанбаровом Отвори очи. То маскирање, тај перформанс туђег идентитета заправо представља посвету филмској уметности уопште, филму као фаталној жени, као травестији, разодевању, емотивном стриптизу, глуми као обмани.

Коначно, Бигас Луна најпре дели сензибилитет са Алмодоваром у Златним јајима, Шунки, шунки, потом доноси интертекстуалну Војвоткињу од Албе у покушају откривања мистерије настанка Гојиних Обучене и Голе Маје, а у Звуку мора филмује савременог Одисеја у медитативном темпу. Но, у Зовем се Хуани чини велики заокрет – не само да помера старосну границу својих јунака испод двадесет година, он визуелно и ритмички усваја естетику видео-спота. Но, покушаји и маштања постпанк хероине Хуани да се иницира као глумица не одлазе даље од фаст-форвардоване и софт кор верзије чувене тин ТВ серије Корак напред. Уз признање глумици Вероники Ећеги да дели харизму једне Натали Портман, ово остварење пре читамо као инјекцију ботокса у ткиво новијег опуса једног шездесетогодишњака него као оправдани ауторски експеримент.