Романтизовани Че Гевара

Од нашег специјалног извештача 
Кан – Први утисци о филму „Че” Стивена Содерберга, сигурно би били далеко бољи да пројекција ове четири и по часa, у континуитету са кратком паузом, дуге епске саге о славном аргентинском револуционару није уследила после већ осам дана хистеричног гледања филмова на 61. Канском фестивалу.

Замор је учинио своје, многи су „ухваћени” како спавају током пројекције, али су се они будни могли уверити у чињеницу да је амерички либерал (Содерберг) лукаво усмерио свој филм, пре свега ка америчкој публици која углавном и има највеће идеолошке предрасуде о Че Гевари. Зато је латиноамерички комунизам представљен као неизбежни производ огромних социјалних противуречности, али не и као идеологија у снажном замаху широм света по завршетку Другог светског рата, а сам Че Гевара сликан је као романтични, нереални фанатиста са позитивним односом према хришћанству, а не као комунистички идеолошки догмата. Све у свему, Содербергов филм није био само једна од највећих овогодишњих канских атракција, већ је дело које ће тек изазивати дискусије, полемике и контроверзе. У сваком случају учврстиће Содербергово име на позицији једног од најважнијих америчких редитеља и независних продуцената данашњице.

У спектаклу подељеном у два филма „Аргентина” и „Герила”, аутор прати живот Ернеста Че Геваре од његовог искрцавања на Кубу са Фиделом Кастром 1956. године, па до његове трагичне смрти у Боливији 1964. Утисак да ће аутор можда пожелети да ова два филма ипак приказује одвојено, стиче се и на основу различитости тона и драматуршких приступа. У „Аргентини”, кроз структуру драматуршке слагалице, у фокусу су историја кубанске револуције и Чеова улога у њој, његова јунаштва, хуманитарни и васпитни рад, разговори Чеа и Фидела током припрема за побуну, као и призор Чеовог говора на Генералној скупштини Уједињених нација две године после победе. Највећи део „Аргентине” заузимају раскошне ратне сцене са употребом пиротехнике у комбинацији са јунаштвом главног лика.

За разлику од „Аргентине”, прича у „Герили” хронолошки је линеарна, усмерена на готово годину дана Чеове кампање у Боливији током које се гледалац суочава са сетном агонијом романтичног јунака који бежи прогоњен, гладан, сатрвен астмом од које је хронично боловао, сам и напуштен. Као целина, Содербергов „Че” је филмски романтизована историја успона и пада легенде. Глумац Бенисио дел Торо осим физичке сличности нема много додирних тачака са славним револуционаром чији лик и данас на мајицама носе млади широм планете. Ипак, подарио је велику и значајну улогу са којом ће сигурно јуришати и на Оскара.

У претходна два дана у конкуренцији су приказана и три разочаравајућа филма. „Жена без главе” аргентинске редитељке Лукреције Мартел и „Границе зоре” француског редитеља Филипа Гарела, чак су били извиждани, а филм „Клањање” (Adoration) култног канадског редитеља Атома Егојана сврстан је у разочарења јер се од овог аутора увек очекује много. Егојанов филм у основи носи веома добру идеју о интернет култури која замагљује стварност и идентитете људи, али је аутор не продубљује већ своди на атракцију приче о антиисламском расизму, кроз низ догађаја које покреће ученик који је интернету поставио лажну биографију. Представио се као син арапског терористе који је његову трудну мајку послао у авион са бомбом у пртљагу. 

Аплаузе је после синоћне новинарске пројекције добио филм „Il Divo” Паола Сорентина, духовита, саркастична и на тренутке веома оштра филмска биографија једног од најконтроверзнијих италијанских политичара – Ђулија Андреотија, премијера Италије у седам мандата, најмоћнијег човека у Италији читаве четири деценије и члана масонске ложе. Демонски лик човека за кога се сумња (за много тога му је и суђено када је мафија одлучила да му објави рат) да је стајао иза читавог серијала неразрешених политичких и криминалних (само)убистава у Италији током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, укључујући и отмицу и убиство његовог партијског колеге Алда Мора, бриљантно тумачи глумац Тони Сервиљо. Сорентино у свом динамичном, визуелно атрактивно снимљеном филму, портретише човека који је за себе сматрао да поседује све атрибуте Бога (тако се и понашао говорећи „научили смо из јеванђеља да на питање шта је истина Христ ништа није одговорио”), брижљиво бележећи све кључне детаље из његове политичке каријере. Пред гледаоцем стоји човек, скоро налик Бастеру Китону, али са наочарима, који никада не показује емоцију, скврченог тела али ђаволске снаге. Човек који је сматрао да има истанчан осећај за хумор, говорио је да му је омиљени филм „Доктор Џекил и Мистер Хајд” и да „увек можете да нађете кривца у крими-романима, али не и у стварном животу”. Од 1993. до 2003. године Ђулијану Андреотију је суђено за сарадњу са мафијом и убиства новинара и политичара. Ослобођен је у недостатку доказа. Изврстан Сорентинов филм, прихватљив и занимљив гледаоцима и ван Италије.