Магија алхемије

У оази непатворене уметности, Старој циглани, познатијој као Клуб љубитеља тешке индустрије, где се у напуштеном инспиративном индустријском амбијенту идеје претварају у нека сасвим нова дела, од 14. до 22. јуна одржаће се сада већ препознатљив на културној мапи региона, пети фестивал „Дев9т“. Ове године, више од хиљаду, што афирмисаних уметника, што оних који се први пут представљају публици, ствараће под слоганом - „буди и ти део алхемије“. Ту заједничку енергију и креативност укрстиће ахемичари из девет области уметности, по чему фестивал и носи назив.

Иако из године у годину „Деветка“ привлачи све више учесника, као и публику различитих генерација, оснивач и уметник Виктор Киш самокритично каже да сви још увек уче како се један овакав фестивал прави, али да ипак, на крају дана, свима измами осмех када виде шта су све урадили и сада су сигурни у то да раде праву ствар.

- Привукли смо и много младих људи, као и њихове родитеље који су пропустили културна дешавања у последњих 20 година. Фестивал од почетка има за циљ да обичном човеку покаже све аспекте уметности, као и да укаже на то да ми уметници нисмо људи са неке друге планете, већ да смо управо покретачи уметничких, социјалних и свих других кретања у друштву. На „Деветки“ се може  видети нови дизајн, нове идеје... Као што неко игра шах да би му мозак остао активан, тако све више људи долази у Циглану да би нахранио неку своју креативу глад – истиче Киш.

Вођен и он таквом потребом, пронашао је своје уточише у старој Циглану, на само четири километара од центра Београда и тако почео да живи свој сан. У амбијенту буке и прашине, где се стално нешто сече, закуцава, вари, настају његове монументалне скулптуре од метала.

- Имао сам срећу да сам закупио овај простор и направио прво кафану како би људи дошли и попили пиће, а успут се и образовали. Ово је једна културна кафанчина. Она пружа много више од дружења и провода, она пружа информације и могућност да се види на лицу места како уметник ствара... Уметници су је прихватили као своју кућу. Откад знам за себе, ствараоци кубуре са простором и стално причају како их држава не подржава. Али, ја се са тим ставом не слажем. Како ћеш се ослонити на неког ко је несталан, са проблемима, на неку институтцију у коју немаш уплива. Најбоље је ослонити се само на себе – подвлачи Киш подсећајући да Циглана пружа свим ауторима бесплатан простор, као и могућност да изложе, али и продају своја дела, без провизије.

У региону не постоји сличан фестивал који окупља уметнике у оволиком броју. Неинформисани, даље прича наш саговорник, обично мисле да када се окупи толики бој уметника на једном месту, обавезно долази до неких нежељених појава. Овде је све супротно. Овде се дешавају дискусије и ствара концепт колегијалности.

- Примећујем да су уметници усамљени, неки чак нису ни могли да буду отворени јер је друштво сматрало њихове идеје неприхватљивим. Али када дођу у Циглану, проналазе своје саговорнике и деле идеје – сматра овај алхемичар који ће своје идеје укрстити са још једним истомишљеником – Милошем Шобајићем.

- Овај високорангирани уметник први је препознао концепт „Деветке“. Са њим сам се одмах договорио. Њему уопште није проблем да његово дело стоји поред рада неког неафирмисаног уметника или деветогодишње девојчице. Сви ми уметници схватамо да је креативност најважнија, и то је оно на чему треба радити. Ми ћемо заједно стварати скулптуру. То код нас иде спонтано, у ходу – открива Киш.

Још један од великих уметника који ће изложити своје скулптуре на „Деветки“ је и Светомир Арсић Басара, који је недавно имао изложбу  у Галерији САНУ. Арпад Сланчик, Марко Лађушић, Мрђан Бајић, Марина Абрамовић само су неки од уметника чија се дела наћи на овогодишњем фестивалу.

Препознатљиви ритуал сваког фестивала око којег се готово магијски окупља велики број посетилаца, је паљење скуплтуре у облику броја девет.

- Наша замисао је да овогодишња „Деветка“ није толико важна колико ће тек бити следећа. Нису нам потребе успомене на нешто што је прошло, већ јуримо напред. Не треба се држати прошлости,  треба стремити ка новим изазовима.

Виктора Киша простор напуштене циглане и даље инспирише да ствара своје импозантне скулптуре. Већину  продаје, али многе и изнајмљује за разне догађаје што му је, каже, много драже јер заувек остају у његом власништву. Јер, када нешто продате, о којој год да је цифри реч, то је као да сте продали део себе, подвлачи. Иако ради са зарђалим металима, занимљиво је да је дипломирао на нечем тако крхком као што је керамика, на ФПУ. После 20 година, открива, поново јoј се враћа. Недавно је оформио керамичарску радионицу. Међутим, то је процес који је дуготрајан и несигуран.

- Када ми испадне шоља, сломије се, а шраф када испадне, нема штете. Метал је и тренутачан и постојан и зато сам више везан за те материјале. Али је и тежи за рад. Треба више физичке снаге али и занатског умећа. Идеја јесте најважнија у сваком ликовном изражају, али иза идеје мора да постоји  једно богато искуство да би реализација била што видљивија и читљивија посматрачу.

Виктор Киш занат је савладао током десетогодишњег рада  на градилиштима широм бивше СФРЈ. Израђивао је ограде, капије, браве... Након оваквог искуства, скулптури је приступио са лакоћом.