Свакодневна мимикрија

Тридесетак радова представљено је на изложби „Одећа за сваки дан” сликарке Милице Мићић, која у Продајној галерији „Београд” до 26. маја пружа посетиоцима визуелну студију свакодневице кроз кадрове нагог или полуодевеног тела и комада одеће. Kao студент фасцинирана пећинским цртежима и животињама, Милица Мићић била је аутор циклуса за који је 1993. и 1994. године добила награду за цртеж „Вера и Петар Лубарда”. Потом се у протеклој деценији ауторка окренула човеку, тачније ономе што човек носи као своју другу кожу и приказује свету око себе. Занимљиво је и то да Милица Мићић као ликовни уредник „одева” и књиге, и то филозофску и психолошку литературу у издавачкој кући „Федон”. Задовољство је тим веће што је Мићићева, осим завршеног Факултета ликовних уметности била и апсолвент на филозофији. 

О том шта на изложби може да се види, ауторка каже:

– Изложени радови су у комбинованој техници, ту су цртеж, уље на платну, колаж, материјали који су коришћени у техници енформела. Радови су настали у последње три, четири године, а овој поставци су претходили видео рад и инсталација „Корисник тренутно није доступан”, својевремено представљен у СКЦ-у. Моје слике су природни наставак тог премишљања на теме тело и одело, на свакодневицу, обичан и необичан дан. Тако је настала ова збирка, након пар година спонтаног дневног бележења одеће која је бивала у мом видокругу. Направљен је мали ликовни дневник о одсуству тела и о ономе шта тканина нуди као мотив, а шта тело без одела.

Да ли су се у том ликовном посматрању свакодневице наметали неки закључци? Сликарка наводи да „свакодневно одевање промиче као креативни чин, осим у домену моде или костима. Одећа за сваки дан је свакодневни избор човековог алтер ега, односно креација оног лика или дела личности које тог дана носимо у јавности, као на позоришној сцени. У том смислу су све слике својеврсни портрети, а изостаје портрет у класичном смислу; лица су прекривена, а одећа или њен изостанак су портрет за тај дан. Реч је о свакодневној малој мимикрији.

Једине особе на сликама Милице Мићић где се стварно види лице јесу деца, само зато што је дете у свом избору најискреније, најмање се скрива и најмање је костимирано.

– Одрасли људи се скривају, и то раде из различитих разлога који могу да буду позитивни. Еротски моменат, на пример, и захтева одређену врсту прикривања; потпуна огољеност престаје да буде уметност. Уметност је добрим делом гомила велова која тражи саучесника. Да нема тих слојева не би се ни живела та тајна. Мени су драги племенити разлози за прикривање који позивају на игру, разговор и приступ из неког другог угла. Нас нема без другога, без поруке коју нам неко узвраћа, објашњава Милица Мићић своју инспирацију и потом додаје да сам рад мења аутора и да сада, када види неког, више верује укупном утиску а не толико одећи, мада је, каже, одећа свакако наша друга кожа.