Чим се Србин опорави он пева и игра

„Ми смо певали кад је било најтеже. Певали смо кад су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су слушајући нас и говорили: ’Какав диван народ!’ Певали смо кад смо умирали на острву Виду, певали смо кад смо гинули на Солунском фронту. Кад бисмо у рововима запевали, Бугари би престајали да пуцају. Зато смо ми народ који никад не може да пропадне.”

Овако је о најтежим данима Великог рата и непоколебљивости српских ратника сведочила хероина Милунка Савић, „српска Јованка Орлеанка”, како су је звали Французи. Те њене речи забележене су у књизи „Ходочашће на Крф” аутора Љубомира Сарамандића, кустоса Српске куће на Крфу и књижевника. Ово дело пуно је упечатљивих прича о голготи српске војске у повлачењу преко Албаније, као и о опоравку преживелих на грчком острву.

Помиње Сарамандић певање у том времену страдања, песму која је Србе и у Великом рату одржала. Пише о чудесној исцелитељској моћи музике током опоравка на Крфу 1916. године. Посебно издваја ону коју и данас радо певамо:

„Једна мелодија се са првим топлим данима могла чути са свих страна. Били су то звуци песме ’Тамо далеко’, најпопуларније песме у српској историји. Певала се у кафанама, логорима, болницама, на броду ’Србија’. Једнако као Срби прихватали су је и Грци, Французи, Енглези, Италијани, Мароканци, Сенегалци. Они који нису разумевали речи слутили су да се иза те мелодије може крити само жал за напуштеном отаџбином, породицом, огњиштем. Зато су је препевали на своје језике. Енглези су је певали као ’Far away over there’, Французи као ’Au loin, au loin sur Corfu’...”

О привлачности те песме, према наводима Љубомира Сарамандића, писала је и енглеска лекарка Изабел Хатон: „Чим се Србин опорави, он пева и игра. То је било у његовој природи, саставни део његовог живота, као што је природна ствар обрађивати земљу. Њихова омиљена песма била је ’Тамо далеко’. Песма говори како су напустили кућу и земљу, изражава чежњу за кућом. Неке од нас жена певале смо је заједно са војницима и кроз песму с многобројним стиховима заволеле тај лепи језик.”

Кад је организован живот на Крфу и формирана српска држава у изгнанству са институцијама, ни музика није заборављена. У свом саставу српска војска имала је оркестре с диригентима и композиторима, подсећа књига „Ходочашће на Крф”: „Приређивани су концерти класичне музике. Капелник Краљеве гарде на Крфу Станислав Бинички, уз велику помоћ Крфљана, поново је снабдео чланове оркестра инструментима од којих су се раније морали растати приликом повлачења.”

Уз песму, била је неизбежна и игра. Играли су мачванско, колубарско и друга народна кола, названа по именима завичаја. Посебно је по стамености и чврстини у сећању остало „капларско коло”, које су играли каплари. У српска кола на Крфу радо су се хватали и странци.

„У Хлому је формиран клуб српских официра у кући Јоргоса Макратиса. Домаћинима се највише свидела песма ’Имам жену много лепу’. Стихови те и других српских песама дуго после рата певали су се на Крфу. Крфљани су Србе запамтили као народ који пева”, пише Сарамандић, па издваја неизмерну снагу српске химне „Боже правде” и с њом у вези цитира сећање Сретена Динића, ратника који се опорављао на острву Видо:

„Долазе комисије и прегледају нас: ко је за команду, а ко да остане, да болује... А француска музика свира српску химну и ’Марсељезу’, увесељава нас. Ах, после толико патњи и изгубљених нада за отаџбину, глас српске химне изгледаше нам као мајка коју смо јуче сахранили, а она се помаља однекуд и осмејкује: ’Ево ме, жива сам!’ Чиновници неки седе крај својих дењкова и чекају регрутну комисију; чуше српску химну и заридаше као мала деца...”