Села није испразнила индустријализација

Често се чују коментари да су комунисти градили фабрике и да је то разлог што су нам села опустела. Да ли то значи да би села била пуна и весела да нисмо градили фабрике.

Добро се сећам стања у нашим селима после Другог светског рата, чак и у оним у близини градова. Тада су сељаци јели дрвеним кашикама из једне посуде, вода се доносила у буцама на раменима уз помоћ обрамица из бунара ископаних у долини, веш прао у потоцима, пракљачом. У брдско-планинским селима, каквих је највише код нас, земља је смоница, тврђа од камена, а када падне мало више кише постаје лепљиво блато, које је било потребно тешком муком обрађивати од јутра до мрака. Приноси су зависили искључиво од временских услова. Колико је наших сељака гладовало због оваквих услова?

Фабрике су им донеле мир и спокој, боље куће, воду. Више нису морали да иду у пољски клозет по мразу, снегу, киши или сунцу. Доласком фабрика могли су да купе трактор и прикључну опрему, па су стизали да ураде и више код куће, на имању, него када су били без посла у фабрици. Стизали су да оду у бању, на море, а и имали су са чим. Децу су слали на школовање, али су се и враћала, запошљавала у оближњим фабрикама настављајући да раде на селу. Свако село је добило струју, пут, аутобуске линије...

Села су нам сада, када су фабрике уништене, празнија него када су радиле пуном паром. Сада младеж не иде из села у град због фабрика, већ одлази у бели свет. Поједина села у источној Србији, где није било ниједне фабрике, потпуно су празна. Становници су из тих села отишли у бели свет. Зато, када нешто тврдимо, треба пре тога добро да размислимо да ли је све тако.

Љубиша Спасојевић, Лучани