Сто долара за сваки глас из дијаспоре

На минулим парламентарним изборима од 51.211 бирача, регистрованих у иностранству, гласало их је 18.738, или 36,5 одсто. Колико ће тачно коштати гласање дијаспоре, знаће се за десетак дана, кад се сведу рачуни, а оквирна сума намењена овим изборима износи око 115.000.000 динара. Када се овај износ подели с бројем бирача који су гласали испада да сваки глас из дијаспоре кошта око шест хиљада динара, односно око сто долара.

Највећа ставка у укупној суми јесу трошкови чланова бирачких одбора, а из Србије је, на разне дестинације у свету, овим поводом отпутовало око 1.500 људи, што значи један човек на 12 бирача.

Као и ранијих година, и сада се већ могу чути притужбе на „изборне путнике”, јер је много оних који су свој пут схватили као прилику да виде рођаке или да мало „шопингују” о трошку државе. Од 22 изборне листе, своје представнике у бирачке одборе у иностранству послало је њих 14, а само две од њих избориле су се за парламентарни статус – Либерално-демократска партија и „Мађарска слога – Иштван Пастор”.

Велике странке ни овај пут нису слале своје представнике у иностранство. Оне, углавном, у проширене бирачке одборе именују људе из земље у којој се гласа. На списку оних који нису слали своје представнике су следеће листе: „За европску Србију – Борис Тадић”, Српска радикална странка, ДСС – НС – Војислав Коштуница, СПС – ПУПС – ЈС, „Бошњачка листа за европски Санџак – Др Сулејман Угљанин”, „Уједињени Власи Србије – Др Предраг Балашевић”, Унија Рома Србије и Коалиција Албанаца Прешевске долине.

Листе које су послале своје представнике нису урадиле ништа противзаконито јер свака има право да, на сваку дестинацију у иностранству, пошаље по два човека. Друга је ствар како су се они тамо понашали. На овим парламентарним изборима гласало се у 42 земље на 75 бирачких места, а било је пријављено око 1.600 „изборних путника”, међутим, отпутовало их је око 1.500. Различити су разлози што сви пријављени нису отпутовали, некима, на пример, није био уредан пасош, док други колективно, вољом земље у којој се гласа, нису добили визе. Тако, на пример, нико није отпутовао у Канаду и Либију, јер амбасаде тих земаља нису хтеле да издају визе, па је наша држава уштедела нешто новца. За Канаду је, на пример, било пријављено 17 путника за четири бирачка места и 1.668 бирача, од којих је гласало само њих 667, а требало је само по основу њихових дневница издвојити од 68 до 92 америчка долара, у зависности од тога у који град су путовали.

Занимљиво је, на пример, да није било предвиђено отварање бирачких места у Катару, земљи знаној по нафти и чувеној телевизији Ал Џазира, али је, на захтев наших грађана који тамо раде, омогућено гласање и ту је био највећи одзив – од 103 пријављена бирача гласало их је 90, или 87,3 одсто. У Катар су из Београда отпутовала само два представника листа, а дневница износи 91 амерички долар.

Како нам је речено у Републичкој изборној комисији, нису све листе искористиле могућност да пошаљу 150 својих људи у свет, колико су могли и највише се путовало у европске земље, много мање у Аустралију и Америку. Занимљиво је, на пример, и да су дневнице за Москву 24 америчка долара више од оних за Њујорк и износе 125 долара.

Нису, међутим, дневнице највећа ставка у трошковнику по путнику, много више новца треба издвојити за смештај, превоз... И овде, међутим, има ограничења, па нико не може одсести у хотелу с пет звездица, не може путовати авионом ако место у које се упутио није више од 700 километара... Сви морају, кад се врате, да поднесу рачуне и да оправдају трошкове. Колико је новца потрошено на изборе у иностранству знаћемо тек кад се сви рачуни предају и обраде. На овогодишњим председничким изборима, гласање 11.539 бирача у дијаспори коштало је 15.754.575 динара, од ове суме на смештај 500 чланова проширених састава бирачких одбора, дневнице и превоз отишло је 9.930.000 динара, од тога је за превоз издвојено 2.700.000 динара.

О високим трошковима гласања дијаспоре полемише се откако је оно омогућено. Да подсетимо, изменама Закона о избору народних посланика из фебруара 2004. године, а вољом свих странака, први пут је дијаспора добила могућност да гласа.

Ни на једним изборима, међутим, никада није гласало више од двадесетак хиљада људи, па је, такорећи, одмах после првих избора почело да се размишља како рационализовати ове трошкове.

Марко Благојевић, програмски директор Цесида, каже да је ова организација пре пет-шест месеци за потребе Министарства дијаспоре направила једну студију на 110 страна, наводећи искуства других земаља, с неколико комплетно образложених предлога решења за измене нашег закона. Благојевић каже да би, на пример, наши држављани у иностранству могли да гласају поштом или Интернетом. Могуће је, каже, као у Великој Британији, увести посредника, односно дати право бирачу да повери свој глас некоме ко би за њега гласао. Према Благојевићевим речима, свако од ових решења има своје предности и мане, али, ипак, претежу добре стране. Да подсетимо, до 2000. године, нашим законом било је, на пример, војницима омогућено да гласају поштом, али је ово решење укинуто због манипулација гласовима.Наш саговорник истиче да се Министарство дијаспоре озбиљно бавило овом Цесидовом студијом, али „ушли смо у неку серију избора па није било времена да се ово питање реши, надам се да ће га решити нова влада и парламент”.

Слично каже и Немања Ненадић, програмски директор „Транспарентност Србија”, који истиче да трошкови гласања јесу у несразмери са ефектом избора у дијаспори, па би требало изменити закон. Једно од решења било би, каже, да партије у бирачке одборе у иностранству именују људе који живе у тим земљама.

Све док не променимо закон, порески обвезници ће плаћати трошкове „изборних путника”, па колики буду.