Када ненормално постане нормално

Не, овај текст није о Србији како би читалац могао помислити из наслова колумне. Овде је реч о ненормалном стању светске економије и глобалног финансијског система које траје још од Велике рецесије 2008. Најбољи индикатор тог ненормалног стања су каматне стопе западних економија, које су већ 11 година на најнижем нивоу у модерној економској историји.

Снижавање каматних стопа је уобичајени механизам у борби против рецесије. Централне банке у рецесији снижавају каматне стопе, воде експанзивну монетарну политику и покушавају тиме да стимулишу потрошњу и инвестиције. Такав период траје годину-две, док економија не изађе из рецесије, а потом се каматне стопе подижу како би се контролисала инфлација која у правилу прати сваки озбиљнији економски опоравак.

Данас, 11 година после Велике рецесије, каматне стопе централних банака најразвијенијих држава су или негативне, или се, уз неколико изузетака, крећу у распону од нуле до једног процента. Једини важнији изузетак су САД. Како се америчка привреда потпомогнута и Трамповим смањивањем пореза најбрже опорављала, централна банка је пре две и по године кренула у процес постепеног нормализовања каматних стопа и данас их је довела на ниво од око 2,5 процената. Трамповој администрацији се чини да и тако ниска стопа угрожава привредни раст, па се од централне банке тражи – директно и грубо – ново снижавање камата.

Деформације до којих оваква монетарна политика доводи најбоље се виде на тржишту државних обвезница. Највећи део емитованих обвезница у еврозони сада доноси негативан принос. Ко данас уложи у овакве хартије од вредности, у тренутку њиховог доспећа добиће мање него што је у њих уложио. Процењује се да је на светском тржишту око 12.000 милијарди долара државних и корпоративних обвезница са негативним приносом. (Зашто се, упркос губицима, ипак улаже у ове обвезнице јесте ван теме овога текста.)

Последице актуелне монетарне политике су изузетно опасне. Грађани који штеде се кажњавају и већ годинама ефективно губе новац. Каматне марже банака су ниске, па банке и друге финансијске организације јурећи за профитом све више ризикују улажући новац у све проблематичније финансијске инструменте. Кредити се великодушно одобравају компанијама (и државама) сумњивог бонитета јер се од њих могу наплатити високе камате. Ово сулудо занемаривање ризика све више личи на стање пред избијање кризе 2008. Тржишни механизам у којем су каматне стопе важан интегрални део одавно је раштимован и несразмерно стимулише улагања капитала у финансијску сферу. Последица оваквог кретања капитала је да берзе бележе рекордни раст креирајући фиктивне вредности којих у реалној економији нема. Спекулативна финансијска економија тако се све брже удаљава од реалне.

Упркос обиљу штампаног новца, упркос апсурдно ниским каматама, инвестиције и продуктивност западних економија стагнирају, а с њима и привредни раст. Светска економија данас преживљава само на стероидима нових дугова са ниским каматама којима се одржава привид економске нормалности. Раст камата би, брзо и веома брутално, показао све слабости које су се последњих деценија кумулирале у светској економији. Централне банке то знају и сусрет са реалношћу покушавају да одгоде, надајући се да ће се у међувремену догодити некакво економско чудо.

Ово што данас гледамо нису пролазни монетарни поремећаји. Ово је фундаментална криза капиталистичког модела који више није у стању да генерише привредни раст без прекомерног каматног стимуланса. Криза из 2008. била је последњи знак за узбуну, али су сви кључни економски и политички актери одбили да је препознају као системску кризу. Било је лакше држати главу у песку и штампати новац чекајући да криза прође. Али криза није прошла и ненормално стање глобалног финансијског система о томе јасно сведочи.

За разлику од кризе из 1929. економисти данас немају никаквих идеја које могу понудити за решавање ове нове кризе. Кејнзијанска теорија је потрошена, а монетаристички рецепти више не помажу. Владајућа неолиберална догма је до те мере умртвила економску и социјалну мисао да оне данас немају шта да понуде, осим рециклирања отрцаних фраза.

Буџетска штедња, упорно поткопавање социјалне државе, стагнантна примања и бујајуће социјалне разлике, опасна су и запаљива смеса. Систем какав је данас може се одржавати само на силу – лажима, медијском контролом, тихом суспензијом демократских институција и сталним отварањем нових конфликата – војних, а сада и трговинских. Време ће показати да ли ће ови опробани методи социјалне контроле и даље бити успешни, или ће ово стално „затезање жице” довести до ескалације унутрашњих и спољних конфликата који ће се отети контроли.

Пословни консултант