Kada nenormalno postane normalno

Ne, ovaj tekst nije o Srbiji kako bi čitalac mogao pomisliti iz naslova kolumne. Ovde je reč o nenormalnom stanju svetske ekonomije i globalnog finansijskog sistema koje traje još od Velike recesije 2008. Najbolji indikator tog nenormalnog stanja su kamatne stope zapadnih ekonomija, koje su već 11 godina na najnižem nivou u modernoj ekonomskoj istoriji.

Snižavanje kamatnih stopa je uobičajeni mehanizam u borbi protiv recesije. Centralne banke u recesiji snižavaju kamatne stope, vode ekspanzivnu monetarnu politiku i pokušavaju time da stimulišu potrošnju i investicije. Takav period traje godinu-dve, dok ekonomija ne izađe iz recesije, a potom se kamatne stope podižu kako bi se kontrolisala inflacija koja u pravilu prati svaki ozbiljniji ekonomski oporavak.

Danas, 11 godina posle Velike recesije, kamatne stope centralnih banaka najrazvijenijih država su ili negativne, ili se, uz nekoliko izuzetaka, kreću u rasponu od nule do jednog procenta. Jedini važniji izuzetak su SAD. Kako se američka privreda potpomognuta i Trampovim smanjivanjem poreza najbrže oporavljala, centralna banka je pre dve i po godine krenula u proces postepenog normalizovanja kamatnih stopa i danas ih je dovela na nivo od oko 2,5 procenata. Trampovoj administraciji se čini da i tako niska stopa ugrožava privredni rast, pa se od centralne banke traži – direktno i grubo – novo snižavanje kamata.

Deformacije do kojih ovakva monetarna politika dovodi najbolje se vide na tržištu državnih obveznica. Najveći deo emitovanih obveznica u evrozoni sada donosi negativan prinos. Ko danas uloži u ovakve hartije od vrednosti, u trenutku njihovog dospeća dobiće manje nego što je u njih uložio. Procenjuje se da je na svetskom tržištu oko 12.000 milijardi dolara državnih i korporativnih obveznica sa negativnim prinosom. (Zašto se, uprkos gubicima, ipak ulaže u ove obveznice jeste van teme ovoga teksta.)

Posledice aktuelne monetarne politike su izuzetno opasne. Građani koji štede se kažnjavaju i već godinama efektivno gube novac. Kamatne marže banaka su niske, pa banke i druge finansijske organizacije jureći za profitom sve više rizikuju ulažući novac u sve problematičnije finansijske instrumente. Krediti se velikodušno odobravaju kompanijama (i državama) sumnjivog boniteta jer se od njih mogu naplatiti visoke kamate. Ovo suludo zanemarivanje rizika sve više liči na stanje pred izbijanje krize 2008. Tržišni mehanizam u kojem su kamatne stope važan integralni deo odavno je raštimovan i nesrazmerno stimuliše ulaganja kapitala u finansijsku sferu. Posledica ovakvog kretanja kapitala je da berze beleže rekordni rast kreirajući fiktivne vrednosti kojih u realnoj ekonomiji nema. Spekulativna finansijska ekonomija tako se sve brže udaljava od realne.

Uprkos obilju štampanog novca, uprkos apsurdno niskim kamatama, investicije i produktivnost zapadnih ekonomija stagniraju, a s njima i privredni rast. Svetska ekonomija danas preživljava samo na steroidima novih dugova sa niskim kamatama kojima se održava privid ekonomske normalnosti. Rast kamata bi, brzo i veoma brutalno, pokazao sve slabosti koje su se poslednjih decenija kumulirale u svetskoj ekonomiji. Centralne banke to znaju i susret sa realnošću pokušavaju da odgode, nadajući se da će se u međuvremenu dogoditi nekakvo ekonomsko čudo.

Ovo što danas gledamo nisu prolazni monetarni poremećaji. Ovo je fundamentalna kriza kapitalističkog modela koji više nije u stanju da generiše privredni rast bez prekomernog kamatnog stimulansa. Kriza iz 2008. bila je poslednji znak za uzbunu, ali su svi ključni ekonomski i politički akteri odbili da je prepoznaju kao sistemsku krizu. Bilo je lakše držati glavu u pesku i štampati novac čekajući da kriza prođe. Ali kriza nije prošla i nenormalno stanje globalnog finansijskog sistema o tome jasno svedoči.

Za razliku od krize iz 1929. ekonomisti danas nemaju nikakvih ideja koje mogu ponuditi za rešavanje ove nove krize. Kejnzijanska teorija je potrošena, a monetaristički recepti više ne pomažu. Vladajuća neoliberalna dogma je do te mere umrtvila ekonomsku i socijalnu misao da one danas nemaju šta da ponude, osim recikliranja otrcanih fraza.

Budžetska štednja, uporno potkopavanje socijalne države, stagnantna primanja i bujajuće socijalne razlike, opasna su i zapaljiva smesa. Sistem kakav je danas može se održavati samo na silu – lažima, medijskom kontrolom, tihom suspenzijom demokratskih institucija i stalnim otvaranjem novih konflikata – vojnih, a sada i trgovinskih. Vreme će pokazati da li će ovi oprobani metodi socijalne kontrole i dalje biti uspešni, ili će ovo stalno „zatezanje žice” dovesti do eskalacije unutrašnjih i spoljnih konflikata koji će se oteti kontroli.

Poslovni konsultant