Комунални хаос у Лештанима

Стицајем околности одлазим у Лештане, где ми живе родитељи. Покушавам да проникнем како ће ово приградско насеље, удаљено десет километара од Аутокоманде, проћи после одлуке о децентрализацији града Београда. Чини ми се да овде тешко да може да буде горе. Навешћу неколико аргумената за ову тврдњу.

Изградња основне школе пролонгирана је више година, па ђаци због тога путују аутобусом на наставу у Калуђерицу. Градња школе је започета, груби радови су завршени око 50 одсто, што значи да ни ове године неће примити ђаке под свој кров. Трг у центру насеља, где је и аутобуска станица, представља право ругло. Околне улице немају тротоар ни са једне стране, па су пешаци изложени великом ризику. Опасност је још већа јер је коловоз пун рупа, па возачи возе у цик-цак. Поток Болечица, који је регулисан пре две деценије, запуштен је и служи као канализациони колектор. Гробље се не одржава, иако грађани плаћају таксу за коришћење. Смеће се износи једном недељно.

Има и нечег лепог у Лештанима. Црква изграђена пре неколико година одлично се одржава, а унутрашњост се интензивно осликава фрескама. Фудбалско игралиште и околни терени одлично служе младима. Најављује се и гасификација насеља. На ивици стрелишта Бубањ поток гради се манастир, на месту на којем су нове власти срушиле стари одмах по завршетку Другог светског рата.

Милена Ђурић,
Нови Београд