Чињенице су свете, коментар је слободан

Сусрети власти и опозиције унели су током две рунде нешто пристојности у политички дијалог без суштинског приближавања ставова, а за три дана тек предстоји дебата на терену медијских слобода које колосално утичу на предизборни амбијент.

Од како је широк опозициони фронт у децембру потписао декларацију која констатује да нема услова за слободне и фер изборе, копља се ломе око медија који су једна од кључних институција либералне демократије.

У борби против злоупотреба изборних процедура слободни медији су најважнији фактор корекције ове државе у којој су све значајне политичке и друштвене институције изгубиле субјективитет, а њен председник демантује правило да су најбољи управљачи они који су неприметни.

Томе што је Србија, по класификацији Фридом хауса, „делимично слободна”, умногоме је допринео извештај о „уочљивом паду медијских слобода откад је на власти Александар Вучић”.

Вучић је – вођен циљем концентрације управљачких овлашћења – херкуловским личним ангажманом у знатној мери успео да од слободне штампе створи „позитивну штампу”, која је штит његове одбране и копље обрачуна са ривалима.

Медији су најефикаснији инструмент да власт оствари замисао да на дан гласања не мора да покраде ниједан глас. У таквим околностима изборна воља грађана није слободна, већ је форматизована даљинским који је у монополском власништву режима.

Како обезбедити фер приступ медијима, пре свега РТС-у, и независност регулаторних тела које треба да спрече пропагандне злоупотребе зарад промовисања једне политичке опције?

Лако, када би политичари новинарима допустили да свој посао раде у складу са професионалном етиком и стандардима заната. Али, многи то неће, свесни да им контрола медија обезбеђује предност у политичкој борби.

Тако је то трајало годинама, а онда је превршило. Протест са улица избацио је медијску тематику у сам врх овдашње политике. Ако жели да обори степен унутрашње напетости и умили се критичарима са Запада, власт ће морати да на тему медија учини уступке.

За почетак – око састава РЕМ-а и РИК-а, али држим да треба променити и директора, главног уредника, Управни одбор и Програмски савет РТС-а како би информативни програм обезбедио равномерну заступљеност свих актера политичког живота.

Опозиција захтева да се хитно смене сви чланови РЕМ-а и да се на њихово место поставе високо стручни људи који се доказано залажу за слободу изражавања. Да ли је то прихватљиво властима које све који се „доказано залажу за слободу изражавања” доживљава као противнике? Да ли је прихватљиво опозицији у чијим редовима још има реликата оних који су у своје време тежили да контролишу медије?

Што се тиче таблоида, егзекутора одмазде и десантних јединица медијске сатанизације Вучићевих ривала, власт ће, знам, рећи да су у приватном власништву и да није њихово да утичу. Тачно, власт и не треба да се меша, али нека се мешају организације за надзор које би свој посао одрадиле утерујући таблоиде у оквире елементарне пристојности и поштовања журналистичке етике.

Сусрети подсећају на састанке масонске ложе: нису тајни, али нису ни јавни, па је питање слободног извештавања већ довело до расцепа у опозицији. Странка слободе и правде бојкотовала је другу рунду инсистирајући на отворености за јавност.

Чему уцена да састанци морају да буду отворени? Радозналост професије налаже да будем за, али познавање карактера српских политичара ме наводи на закључак да је боље да – барем у овој фази – седе сами. Камере би их понеле да прикупљају јефтине политичке поене и да избегавају суштинска питања изборних услова.

Опозиција максимализмом – попут захтева да власт мора да испуни све 42 препоруке Стручног тима протеста „Један од пет милиона” – ризикују да процес дијалога сасече у старту, што би била неопростива грешка чије би последице било лако дефинисати: власт би се обрадовала поклону, напустила дијалог и наставила по старом.

Отвара се пут за кориговање политичког система у Србији. На промене ће морати да се сачека. Боље еволуција него револуција. Успостављање демократије је процес који негде траје дуже, негде краће, али се никад не зауставља. Ово је само почетак. Закаснео, али и то је боље него ово сада.

Важно је изборити се за дијалог на више важних тема, без очекивања да ће све бити завршено за неколико месеци, још мање да ће сви захтеви опозиције бити уважени. Ваљане институције немогуће је направити за неколико месеци. Била би то дестилисана политичка наивност.

Вучићеви ривали треба да капиталишу на ономе што су до сада учинили улични протести и бојкот парламента. А учињено је много, иако некоме то можда тако не изгледа: власт је прихватила да разговара и мора да се ослободи страха да губи тиме што ће чинити уступке.

Вучићеви разнородни ривали, окупљени искључиво око идеје рушења „диктатора” – без јасно дефинисаних ставова и програма – не би смели да ликују и почну да славе „пораз” режима. Далеко су од победе. Дијалог помаже свима који се не боре против једног имена и презимена, већ против ауторитарне владавине која уништава оно мало институција које су опстале.

Разумљиво је да политичке снаге не могу да прихвате сваки компромис како би сачувале сопствени идентитет, али дебата око договора о слободи медија не би требало да спада у сферу компромиса.

Зато апелујем на обе стране: дозволите да и Србија постане земља у којој ће важити златно правило у заглављу „Гардијана”: чињенице су свете, коментар је слободан.