Činjenice su svete, komentar je slobodan

Susreti vlasti i opozicije uneli su tokom dve runde nešto pristojnosti u politički dijalog bez suštinskog približavanja stavova, a za tri dana tek predstoji debata na terenu medijskih sloboda koje kolosalno utiču na predizborni ambijent.

Od kako je širok opozicioni front u decembru potpisao deklaraciju koja konstatuje da nema uslova za slobodne i fer izbore, koplja se lome oko medija koji su jedna od ključnih institucija liberalne demokratije.

U borbi protiv zloupotreba izbornih procedura slobodni mediji su najvažniji faktor korekcije ove države u kojoj su sve značajne političke i društvene institucije izgubile subjektivitet, a njen predsednik demantuje pravilo da su najbolji upravljači oni koji su neprimetni.

Tome što je Srbija, po klasifikaciji Fridom hausa, „delimično slobodna”, umnogome je doprineo izveštaj o „uočljivom padu medijskih sloboda otkad je na vlasti Aleksandar Vučić”.

Vučić je – vođen ciljem koncentracije upravljačkih ovlašćenja – herkulovskim ličnim angažmanom u znatnoj meri uspeo da od slobodne štampe stvori „pozitivnu štampu”, koja je štit njegove odbrane i koplje obračuna sa rivalima.

Mediji su najefikasniji instrument da vlast ostvari zamisao da na dan glasanja ne mora da pokrade nijedan glas. U takvim okolnostima izborna volja građana nije slobodna, već je formatizovana daljinskim koji je u monopolskom vlasništvu režima.

Kako obezbediti fer pristup medijima, pre svega RTS-u, i nezavisnost regulatornih tela koje treba da spreče propagandne zloupotrebe zarad promovisanja jedne političke opcije?

Lako, kada bi političari novinarima dopustili da svoj posao rade u skladu sa profesionalnom etikom i standardima zanata. Ali, mnogi to neće, svesni da im kontrola medija obezbeđuje prednost u političkoj borbi.

Tako je to trajalo godinama, a onda je prevršilo. Protest sa ulica izbacio je medijsku tematiku u sam vrh ovdašnje politike. Ako želi da obori stepen unutrašnje napetosti i umili se kritičarima sa Zapada, vlast će morati da na temu medija učini ustupke.

Za početak – oko sastava REM-a i RIK-a, ali držim da treba promeniti i direktora, glavnog urednika, Upravni odbor i Programski savet RTS-a kako bi informativni program obezbedio ravnomernu zastupljenost svih aktera političkog života.

Opozicija zahteva da se hitno smene svi članovi REM-a i da se na njihovo mesto postave visoko stručni ljudi koji se dokazano zalažu za slobodu izražavanja. Da li je to prihvatljivo vlastima koje sve koji se „dokazano zalažu za slobodu izražavanja” doživljava kao protivnike? Da li je prihvatljivo opoziciji u čijim redovima još ima relikata onih koji su u svoje vreme težili da kontrolišu medije?

Što se tiče tabloida, egzekutora odmazde i desantnih jedinica medijske satanizacije Vučićevih rivala, vlast će, znam, reći da su u privatnom vlasništvu i da nije njihovo da utiču. Tačno, vlast i ne treba da se meša, ali neka se mešaju organizacije za nadzor koje bi svoj posao odradile uterujući tabloide u okvire elementarne pristojnosti i poštovanja žurnalističke etike.

Susreti podsećaju na sastanke masonske lože: nisu tajni, ali nisu ni javni, pa je pitanje slobodnog izveštavanja već dovelo do rascepa u opoziciji. Stranka slobode i pravde bojkotovala je drugu rundu insistirajući na otvorenosti za javnost.

Čemu ucena da sastanci moraju da budu otvoreni? Radoznalost profesije nalaže da budem za, ali poznavanje karaktera srpskih političara me navodi na zaključak da je bolje da – barem u ovoj fazi – sede sami. Kamere bi ih ponele da prikupljaju jeftine političke poene i da izbegavaju suštinska pitanja izbornih uslova.

Opozicija maksimalizmom – poput zahteva da vlast mora da ispuni sve 42 preporuke Stručnog tima protesta „Jedan od pet miliona” – rizikuju da proces dijaloga saseče u startu, što bi bila neoprostiva greška čije bi posledice bilo lako definisati: vlast bi se obradovala poklonu, napustila dijalog i nastavila po starom.

Otvara se put za korigovanje političkog sistema u Srbiji. Na promene će morati da se sačeka. Bolje evolucija nego revolucija. Uspostavljanje demokratije je proces koji negde traje duže, negde kraće, ali se nikad ne zaustavlja. Ovo je samo početak. Zakasneo, ali i to je bolje nego ovo sada.

Važno je izboriti se za dijalog na više važnih tema, bez očekivanja da će sve biti završeno za nekoliko meseci, još manje da će svi zahtevi opozicije biti uvaženi. Valjane institucije nemoguće je napraviti za nekoliko meseci. Bila bi to destilisana politička naivnost.

Vučićevi rivali treba da kapitališu na onome što su do sada učinili ulični protesti i bojkot parlamenta. A učinjeno je mnogo, iako nekome to možda tako ne izgleda: vlast je prihvatila da razgovara i mora da se oslobodi straha da gubi time što će činiti ustupke.

Vučićevi raznorodni rivali, okupljeni isključivo oko ideje rušenja „diktatora” – bez jasno definisanih stavova i programa – ne bi smeli da likuju i počnu da slave „poraz” režima. Daleko su od pobede. Dijalog pomaže svima koji se ne bore protiv jednog imena i prezimena, već protiv autoritarne vladavine koja uništava ono malo institucija koje su opstale.

Razumljivo je da političke snage ne mogu da prihvate svaki kompromis kako bi sačuvale sopstveni identitet, ali debata oko dogovora o slobodi medija ne bi trebalo da spada u sferu kompromisa.

Zato apelujem na obe strane: dozvolite da i Srbija postane zemlja u kojoj će važiti zlatno pravilo u zaglavlju „Gardijana”: činjenice su svete, komentar je slobodan.