Фламенко је култура и страст Шпаније

Фламенко је више од композиције, извођења, звука, ритма. То је поезија, чиста енергија, страст, молитва, бунт, живот и историја Шпаније. Све ово осећа се док се уживо слуша шпански фламенко гитариста и композитор Данијел Касарес, који је наступио на недавно завршеним 26. Рашким духовним свечаностима. Рођен је у Малаги, где је завршио музички конзерваторијум, а већ са 16 година почео је да свира гитару. Познат је по особеној гитарској техници. Када је са 16 година освојио награду „Бордон Минеро де ла Унион”, постао је тако најмлађи добитник овог престижног признања. Године 2005. проглашен је за најбољег шпанског уметника фламенка, а био је изабран да представља европску културу у Шангају, на манифестацији „Експо 2010”. Неколико година пре овог гостовања, свирао је у Београду и Зајечару.

– Гитара је мој инструмент откад знам за себе. Још у детињству било ми је сасвим јасно да ће бити мој живот. Велика инспирација за мене био је Пако де Лусија, његова посвећеност музици, емоција и његова страст, његов звук, били су другачији од свега што сам чуо. Да Пако де Лусија није постојао, врло је могуће да уопште не бих свирао гитару. Упознао сам га. Био је сјајна личност, био је геније – каже Данијел Касарес за наш лист, у башти Дома културе у Рашки, после концерта на којем је добио овације.

Касарес је музичар који се школовао на конзерваторијуму, за разлику од многих самоуких извођача фламенка. Он ту различитост у односу на њих објашњава на следећи начин:

– Музичари који немају факултетско образовање смелији су и опуштенији, чак и дрскији у изразу. Супротно томе, они с академским искуством склонији су формама и структурама које оно захтева.

Фламенко нам дочаравају и темпераментни играчи. Касарес објашњава да је у својој каријери компоновао и за плесне представе, где су управо играчи имали кључну улогу. Уопште, фламенко се по његовим речима не може одвојити од шпанске историје и културе.

– Као и све у животу, фламенко се мења, осавремењује се, сви настојимо да временом унапређујемо своје извођење. Много слушам музику, различити стилови утичу на мене, на оно што компонујем. Прикупљам информације, преносим их у свој лични, уметнички, језик. Увек када изађемо изван граница Шпаније, постоји један заједнички именитељ, а то је да фламенко изазива емоције, ствара узбуђење. То је у исто време веома једноставно и комплексно. Публика је различита док прима емоцију и страст, али форма којом исказује поштовање према ономе што чује другачија је. Рецимо, у Јужној Америци слушаоци су врло темпераментни и страствени, док је немачка публика врло тиха, чак неће много да аплаудира да не би узнемиравала уметника, а на крају концерта просто експлодира. Пре четири године, када сам био у Београду, било је невероватно јер се од првог тренутка чинило као да су људи из гледалишта с нама, с музичарима, на сцени – објашњава Касарес, који је један од својих албума посветио свом сународнику Паблу Пикасу.

Када говори о писању музике за филм, тај посао карактерише као још један од начина да себе боље упозна као музичара. Када изводи композиције других уметника, окреће се пре свега делима Хоакина Родригеза. Свој скорашњи албум снимио је с филхармонијом Малаге, што описује као предивно искуство.