Где су границе авангардног романа

„Авангардни роман без романа” је прва научна монографија Предрага Петровића, једног од истакнутих млађих проучавалаца српске књижевности и асистента на Филолошком факултету у Београду. Наслов књиге већ на први поглед изазива извесне терминолошке недоумице и поетичке опречности, засноване на алузијама на Стеријин „Роман без романа”, романескни експеримент 19. века. Петровићева књига се зато и отвара уводним поглављем о терминолошким дилемама савремене науке о књижевности, које преиспитује кроз ставове Т. Адорна, В.Бењамина, М. Бахтина, С. Петровића, А. Компањона.

Предмет ових првих поглавља су конституисани, а у последњим деценијама 20. века више пута оспоравани појмовипоетике, имплицитне поетике, приповедних жанрова, кратког романа, авангарде.Готово половина књиге је посвећена овим теоријским и књижевноисторијским недоследностима, па тај део можемо читати и као модерну расправу изузетно обавештеног и луцидног аутора. У другој половини књигеиспитујесе принципконституисања кратког романа.

Кратки роман се тумачи као облик формирања модерне свести, способан да у себе интегрише особине осталих књижевних и уметничких форми, поезије, али и сликарства, филма, музике. Док су критичари савременици, па чак и они најавангарднији, порицали жанровско одређење романа „Дневнику о Чарнојевићу” или „Крилима” С. Кракова, Петровић нам са данашњих савремених наратолошких ставова показује да су то били зачеци модерног романа. Кратак роман се тумачи као специфична поетичка концепција наше авангарде. Ову врсту романа карактеришу фрагментарност, дефабулирање и поништавање традиционалног сижеа, жанровско преплитање и поетизација прозе, нови наративни поступци, интертекстуалност, интермедијалност и филмска техника приповедања. Истраживања овог особеног, и до сада недовољно проученог, жанра обављена су на неколико романа: „Дневник о Чарнојевићу” М. Црњанског, „Крила” С. Кракова, „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома” Р. Петровића, „77 самоубица” Б. Ве Пољанског, „Корен вида” А. Вуча и „Људи говоре” Р. Петровића. Структуру кратког романа, према Петровићу, условљава и идеја децентрирања европоцентричне културе, отвореност за друге, егзотичне, афричке и остале културне обрасце који се огледају у поступцима огољавања форме, пародирања, декомпоновања претходних миметичких наративних поступака, утичући тако и на рецепцију претходних епоха.

Одсуство узрочно-последичне логике у „Дневнику о Чарнојевићу” објашњава се суштинским особинама авангарде која је одбацила логоцентризам и естетицизам па се, уместо узрочно-последичне логике текста, успоставља суматраистичка, „дубинска” повезаност догађаја, ликова и текстуалних фрагмената заснованих на асоцијативној и лајтмотивској техници приповедања. Петровић кратки роман у авангарди сматра „несумњиво водећим прозним жанром” јерпредставља образац књиге модерног времена који одговара динамичном ритму савременог урбаног живота.

У студији „Авангардни роман без романа” закључује се да је кратки роман неупоредиво више утицао на развој српске прозе него авангардна поезија и то на В. Десницу И. Андрић, Д. Киша, Д. Албахарија, В. Тасића. У овој систематично написаној студији читаоци ће наћи образац савремене научне монографије која импонује великом стручном и теоријском литературом која, међутим, није доступна преко индекса појмова и имена. Но, надајмо се другом, допуњеном издању.