Купопродаја памети

Две вести су последњих неколико дана изазвале пажњу јавности. Најпре је председник Вучић из Њујорка поручио да жели да разговара са професором у пензији С. Раденовићем, а затим да је генетичар проф. М. Стојковић заменио Лесковац и Крагујевац за Хардвард. Убрзо смо сазнали да проф. Раденовић потписује радове за Универзитет „Краљ Сауд”, чиме је београдски пао за 124 места на „Шангајској листи”. О томе лепо пише изврсни новинар Апостолски („Политика”, 25. август). Председник Вучић жели да врати проф. Раденовића у матицу, о чему је са њим постигао договор („Политика” 25. август).

Данас се у свету све купује и продаје (једино Данска не продаје Гренланд). На крају, одлазак наших медицинских радника у Европу је такође купопродаја памети. Потписник овог прилога није доскора знао да је продаја коауторства на научним радовима међународни бизнис. Био је у уверењу да је то само локални феномен супотписивања на научним радовима. Међутим, недавно је видео понуду за сарадњу са једном иностраном фирмом која нуди следећи бизнис: Пре него што пошаљеш рад у часопис са листе „Томсон Ројтерс”, доставиш исти дотичној фирми. Она дописује коаутора, а аутору исплаћује од 0 до 5.000 долара, зависно од ранга часописа (имејл дотичне фирме дат на увид Редакцији).

Уважени новинар Апостолски се пита (а и ја) зашто два врсна стручњака нису чланови САНУ. Претпостављам да проф. Раденовић није, због своје евидентне скромности, ни покушавао, а проф. Стојковић је пропао при првом покушају. И за такве подухвате треба имати „интересну групу”. Треба умети рекламирати своје радове, као што је Нушић, као дете, свакоме гурао под нос нове опанке (Б. Нушић, „Аутобиографија”). То што се код нас, у многим случајевима, заузимају водеће позиције, не по знању, већ по припадности „интересној групи”, је општепознато. У оном бившем систему „Политика” је увек била пуна конкурса. А сада?

Чедомир Милосављевић