Косово је српско, али...

У свом тексту (реаговању) под насловом „Чија је Метохија с Косовом” („Политика”, 19. август), а поводом мог текста „Српско-албански ћорсокак” („Политика”, 13. август), господин Новак Бјелић, генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века, изнео је неколико чињеница које потврђују да је Космет, односно Метохија са Косовом, како он каже, већ „више од једног миленијума” саставни део државе Србије и да се с тим у вези са Албанцима више нема о чему разговарати и договарати, јер се, по његовим речима, све своди „на општепознати принцип – што се силом отме, то се силом и враћа”. То је, углавном, и садржај Бјелићевог одговора на питање постављено у наслову његовог текста.

У овом контексту, међутим, има једно велико „али”, о коме Бјелић не говори, јер га косметски фактицитет данас, односно последњих двадесет година, не интересује. При свему овоме, уважени господин Бјелић, не помињући моје име, што асоцира на постојање мржње према неистомишљенику (уосталом, то је ствар његове политичке културе, те мојој љутњи нема места), коментарисао је неке моје оцене и констатације на начин са којим се не могу сложити. На пример, не могу се сложити са квалификацијом да је мој приступ, кад је реч о државним и националним интересима Србије, „ноншалантан”, како каже Бјелић, јер сматрам да се државни и национални интереси, у конкретном случају, не могу одређивати и дефинисати на основу лепих жеља, већ на основу реалне констелације друштвено-политичких односа у датој историјској фази друштвеног кретања, као и на основу реалне процене могућих будућих збивања. Такође, Бјелић замера, по мом мишљењу неоправдано, што сугеришем иницијативу Србије за договор са Руском Федерацијом и Кином, јер имам у виду чињеницу да тзв. замрзнути конфликт са Албанцима одговара Русији као великој светској сили, а Србији никако.

У сваком случају, право је господина Бјелића да мисли како мисли. Очигледно је да се наши приступи у вези са косметским проблемом потпуно разликују, па је даља полемика, што се мене тиче, потпуно сувишна, јер нема никакве сврхе за било какво међусобно убеђивање. Као социолог, пацифиста и хуманиста, одавно сам се суочио са болном истином о Косову и о томе доста писао и полемисао, стављајући увек на прво место – људе, њихов миран и безбедан живот и њихова људска и грађанска права, а не територију, иако је и она битна. На томе се темеље моја размишљања кад је реч о решењу косметског проблема, а све у циљу помирења са Албанцима, суседним државама и делом међународне заједнице на челу са САД. А Новаку Бјелићу, иако се не познајемо, желим све најбоље.

Редовни професор универзитета