Српска државност

У стотом, јубиларном, „Колу” Српске књижевне задруге објављена је студија Радоша Љушића (1949), професора Филозофског факултета, шефа катедре за Историју српског народа у новом веку и управника Одељења за историју Филозофског факултета (тренутно директора Завода за уџбенике у Београду), под насловом „Српска државност 19. века”. На јучерашњем представљању књиге говорио је Милорад Екмечић.

Књига говори о Србији, Црној Гори, српско-црногорским односима, аутономији Срба у Хабзбуршкој и Османској монархији, а посебно поглавље је посвећено државности и националној интеграцији. Књига је илустрована драгоценим картама које говоре више од сваког текста. Професор Екмечић је као посебан квалитет ове студије истакао укључивање Војводине, Босне и Херцеговине (Босанског пашалука) и Војне границе, у разматрања проблема српске државности у 19. веку.

Под српском државом, професор Љушић подразумева српску и црногорску државу. Државотворни развој двеју грана српског рода изложен је посебно, али не и планови за национално ослобођење и изградњу заједничке државе Срба. У засебан одељак издвојени су односи Срба и Црне Горе, као и њихово држање према ослободилачким покретима неослобођеног дела српског народа. У посебну целину сврстан је и одељак о српској државности у Хабзбуршкој монархији и у Турском царству, док су међусобне везе са Србијом и Црном Гором приказане у одељцима о тим српским државама. У јужној Угарској (Војводина) и у Босанском пашалуку (Босна и Херцеговина) српска државна идеја није била довољно јака да би и на тим просторима створила српске државе. Стога су носиоци идеје српског уједињења остали Србија и Црна Гора, чије ривалство је више штетило него доприносило њеном остварењу.

У овој књизи, истиче Љушић, предност су имале државотворне идеје и процеси, државне институције, док су друштво и његови проблеми остали у позадини и наглашени само онда када је било неопходно да се боље схвати настанак држава, њихове функције и њихове улоге у повести српства.Држава, подвлачи Љушић, настаје и нестаје у крви. Стога су ратови и револуције добили више простора од других догађаја и појава које посредно или непосредно прате настанак, развој и функционисање државе. 

З. Р.