Стари таламбас

Инфлација у Србији још није почела да „галопира”, јер је не подстиче суноврат курса динара, али се опасно приближава цифри од 15 процената. Да ли ће је и надмашити у неким лошим сновиђењима, поготово због дуготрајне предизборне и постизборне драматике, у којој су економија и привреда у политичком запећку, остаје да се види. Тек, ђаво је однео шалу.

Инфлаторни дух је, јасно је, изашао из боце. Биће потребно много времена, новца, па и снаге да се за почетак бар примири и поступно сведе на меру не тако лоше 2006 – око шест одсто. Ко зна можда би се већ сада за 2008. могла прижељкивати прошла година са „само” 10,1 проценат. Али, то лицитирање са пожељним стопама у овом случају није одлучујуће.

Кључно питања јесте како и чиме је обуздати и шта ју је тако подјарило.

Без видљиве подршке владе, која је и у јеку предизборне активности исплаћивала повишице буџетским корисницима и тиме „упумпавала” незарађени новац у ионако прегрејану домаћу тражњу, гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић, који још једини опстаје на антиинфлационом бранику, а и не би могао другачије, јер му то пише у опису посла, нуди проверене лекарије – вишу референтну каматну стопу, отежан прилаз кредитима и још неке рестриктивне монетарне мере. Зачудо још није запретио и повећањем обавезне резерве.

Разумљиво је што гувернер Јелашић стрепи да му се инфлација не отме контроли. По њему, ми имамо неоправдано висок раст цена у последњих годину дана пољопривредних производа од 35,5 одсто. Хлеба чак 40 процената. Много и за кудикамо развијеније земље од наше. Гувернер с правом упозорава да досадашње мере владе, од забране извоза житарица до интервентног увоза уља, нису биле ефикасне. По његовим речима, проблем је у недовољној конкуренцији на нашем тржишту, на коме доминирају монополи, како у производњи тако и у трговини. У последњем обраћању јавности гувернер Јелашић није много инсистирао на превеликој јавној потрошњи и буџетском расипању средстава, али и ово што је рекао – пије воду.

Зашто?

Колико год раст цена имао, превасходно, економске узроке, ни психолошки нису за потцењивање. Напротив. А ми смо, не само због још болних успомена на 1993, врло ровити по том питању. Све релевантне анкете међу привредницима показују врло висок степен инфлаторних очекивања.

Шта је друго могао него да „мечки” припрети ударањем у стари таламбас – претњом, обећањем или најавом, није битно, повећањем цене новцу. И јуче их је учинио скупљим – са 15,25 на 15,75 одсто. Зајмови ни пре те стопе нису били јевтини. Монетарни одбор НБС може да их и удвостручи. Да заустави живот својим мерама, али ко може да нам гарантује да ће пузање инфлације стати. Нико.

Осим реалне бојазни, да ће линеарно повећавање камата изазвати велике штете у економији, смањивањем привредне активности и пада инвестиција, кључни узрочници инфлаторних очекивања и померања вероватно ће остати нетакнути.

Гувернер својим мерама не може да их ваљано домаши. Потребна му је јака, одлучна влада и антиинфлационо опредељена економска политика. Ње, међутим, нема, а инфлација ради своје, не чекајући коалиционе партнере.